„СТАРО ГРОБЉЕ“
(Ноћ. Mесец обасјао пољану на ивици шуме. По сенкама би се рекло да је старо сеоско гробље.
Две погнуте фигуре нешто напорно, уз хуктање раде. Чује се стругање лопате и тупи удари будака)
Први: Стандер бре малко да данемо душом.
Други: Ћути и ради. Само што нису петли а после се одмарај цео дан.
Први:Колко треба још у дубину?
Други: Док не кажем.
Први: Јел, а шта има у овај сандук? Да није, не дај боже, човек?
Други: Кам да јесте.
Први: Па шта има горе?
Други: Сто други ствари има горе. Боље да не знаш.
( Застане и исправи леђа)
Знаш како лако одлети глава.
Први: Лепо ме ували, баш ти фала.
Други: Ово да никад нигде и никим ниси споменуо.
Први: Ел тако. Е онда морам да знам. Чије је ово и шта је?
Други: Ћут бре сунце ти лебово. Знаш да сваки камен и дрво и травка и ова лопата имају уво. Оћеш да ми биднемо у ову рупу.
Први: Ако стављам главу на пањ оћу да знам што. Ако ти знаш морам и ја. Ако ти ланеш оде и мене глава. Зато причај.
Други: Копај! Не причај!
Први: Кажем ти сумљиво ми ово. Не ваља ништа.
Други: Копај кати велим!
Први: Ма јебала те лопата и будак. Еве ти па удри сам по овим камењу и бусикама. Идем ја.
Други: (Вади из џепа пиштољ) Одавде идење нема.
Први: Радисаве!
Други: ( Кроз зубе) Ћут бре стоко. Не помињи ми име ни у сану.
Први: Онда пуцај. Ја никад ништа противно и нељуцко нисам радио па вала нећу ни ноћаске. Или причај или пуцај. Бирај.
( Седају на ископану земљу и ћуте)
Радисав: Ис која си ти коњина сунце ти жарано љубим. Глај, сам што није свануће.
( Осврне се лево десно. Шапатом.)
Артије су у сандук. Артије. Јел ти саде јасно.
Први: Артије!?
Радисав: Јесје.
Први: Па каке то везе има? Шта то значи?
Радисав: Богоје немој ме зајебаваш ко бога те молим. Значи, рекли ови озгор да је то опасније од бомбе и има да нестане да нико никад више не помене.
Богоје: Па што ји не спалише него ми будачимо водена ки лудаци.
Радисав: Не знам. Питај њи. Ајд да ово завршавамо па да бегамо.
Богоје: Ваљда ће некад некоме за нешто по ради нечега да затреба. А?
Радисав: Ваљда.
Богоје: Мора да су спискови и тапије… од ови…
Радисав: Ћут!!! Немој да ме тераш да те сад овде преквитам ки зеца.
Ди ми тебе дадоше сунце им жарано. Узимај лопату да затрпавамо. Енега лечка почиње да се бели.
Богоје: Ајде. Јел, а ди смо ми? Ди су ови што нас довезоше? Дал нас чекау? Јесул горе у шуми? Како знамо да се вратимо?
Радисав: Све је контролисано. Ради.
( Убрзано набацују земљу преко предмета који су ставили у ископану рупу.)
Богоје: Како ће запантимо ди је?
Радисав: Ти глеј своа посла.
Богоје: Да бројимо тамо до стене. А? Да коракамо ај? И доле до оног ораса. Да ставимо неку путачу?
Радисав: А што да пантимо?
Богоје: Па да су тели да нестане и да се никада не зна они би га спалили.
Ово знање ће неко некад дебело да плати.
Радисав: Па јес. Неки ће да плате главом а неки …
Богоје: Јел, а што си ти понео пиштољ.
Радисав: Тако. Причекајдер ту.
Богоје: Ди ћеш?
Радисав: Причекај кад ти казујем ки човеку.
Богоје: Радисаве.
Радисав: Ој!
Богоје: Ти си то канда решио да мене елиминишеш?
Радисав: Јок ја.
Богоје: Само ти није пало на памет да, ако је ово од толког значаја, и тебе ће да уклоне. Нас су већ прецртали. Ми смо им сведоци за важну ствар. Они сам чекају у шуми да не елиминишу. Јел, ел онај твој тетак из Горњу Црнућу беја нешто мало код ови…
Радисав: Који бре тетак. Шта балусаш бре.
Благоје: Онај што му низашта, због девојке само, смакли сина јединца око Тривундана а нашо га у мају испод лисја доле код Криве Косе…
Радисав: Благоје на шта циљаш. Пази на сваку реч. Глава нам је о концу.
Благоје: А отац од моје стрине убијен из мрака, Ђука, на балвану преко вира у Речанима. Једном пукло и никад се не сазна кој је…
Радисав: Благоје нашта циљаш сунце ти јебем лебово.
Благоје: Циљам Рашо да нема случајнос и да ми неће петле да дочекамо. Нисмо ми њиови. Нисмо ми случајно с ови будаци овде. Сумњају. После овога неће сведоци да им требају. Обавимо посо и … по кратак поступак.
Радисав: Шта баљезгаш бре.
Богоје: Баци пиштољ у рупу ако нисам у праву.
Радисав: Прекини бре. Затвори њушку.
Богоје: ( Хвата за руку Радисава) Немој да си луд. Ни тебе неће да пусте. Дај ми молим те пиштољ. Немој да се за туђе интерсе у овој мрклини убивамо.
Радисав: Пуштај бре!
( Гурну руку у џеп и извуче пиштољ)
Пуштај ћу стварно да пуцам.
( Богоје се чудно изви и зари му нож у стомак. Уз јаук Радисав два пута опали из близине у Богоја и обојица падоше преко рупе у коју су закопали сандук.
Зачу се трчање и појавише се два војника.)
Први војник: У јебем ти панаију. Трчи до команданта и јави му да су се ове будале поубијале. Нек одма пошаље Белицу, еве га са упрегнуте волове горе у Шљивику.
( Други војник без речи отрча у ноћ. Војник загледа ову двојицу згрчене на земљи у самртном ропцу.)
Војник: Које будале. И шта ли су то ноћас радили овде. Мора да су из истог села па се због старих рачуна поубијали. Шта су копали мајку им сељачку. И то под стражу. Боље да не знам.
( Лавеж паса а онда се чује се клопарање точкова воловских кола.)
Војник: Белица еси ти?
Белица: ( Само глас) Ја сам бре. Шта је то тако итно да прежем волове ноћом и да дреждим по овим врзинама.
Војник: Ћути, не питај. Долази овамо, има шта.
Белица: Ди се ноћаске ркћете по тим гробљу сунце ви калаисано…
(Петао у даљини кукурикну.)
