U smiraj jednog običnog dana, na jednom vrlo običnom mestu,
došao on, neočekivan tada i zaseo u mom srcu, ko na presto.
Videla ja njega jesam, ispod oka, u treptaju čednom,
dok mi je dušu otvarao rečju, pomalo čudnom, pomalo mednom.
Šta ću da radim, nisam tad znala koliko prinčevi mogu žabe biti…
Nisam ni znala, a nisam ni htela više od njega neg` što želim sniti.
Desi se čudo malo i ludo, ono što sam još kao mala znala…
Da život, kako stariji kažu, može biti i čudo, a i šala.
Osmeh mi dade, ruku mi pruži, prekide me usred života,
prekidoh i ja njega sred pesme, prosto me bejaše tad sramota.
