PERO JE TRAG U VREMENU
,,Umetničko delo je vrisak slobode”, reči su Kristofera Laša, a ta – osvojena sloboda, učinila je da se pred nama nađe i treća knjiga poezije Spomenke Dende Hamović, interesantnog naziva ,,Večnik”. Prilikom čitanja zbirke, pažljivi čitalac će uočiti da je naziv za potekao iz pesme ,,Pesnik je večnik”. Izdvajam na početku recenzije upravo pojedine zbirku stihove iz ove pesme u kojima je Spomenka Denda Hamović iskazala svoj kredo, ujedno šaljući svojevrsne poruke o tome kako je pesnik zapravo satkan od suprotnosti, ,,sna i jave”.Kontrastu se pridružuje izuzetno poređenje da se ,, duša pesnika kovitla kao beskrila ptica.” A zatim i neosporive činjenice, naravno, iskazane kroz efektne poetske slike:
-Pero mu ne spava
-Misli u viru žedni duh ispija
-Predaje peru plamen za večni pomen
-Pesnik ne umire,uvire u vreme
I kao završni pečat, potvrda prethodno rečenog:
,,U kosmičkoj tajni
pesme mu ostaju.
Trajni su zapisi,
Večni u svetlosti.
Čovek ili pesnik?
Pero je trag u vremenu.
Pesnik je večnik!
Imajmo u vidu da je Spomenka Denda Hamović i u svojoj drugoj zbirci pesama ,,Srce iz kamena”, tačno na poleđini korica iskazala poruku aforističnog karaktera koja se savršeno nadovezuje na ovu pesmu o tome šta je za nju, kao dokazanu pesnikinju, poezija:
,,Poezija je iskra duše, luča u lavirintu života, svedok i eho vremena.”
Iako je najnovija zbirka sistematizovana u više tematskih delova sa karakterističnim poetskim naslovima, prvo, posebno i počasno mesto u zbirci pripada pesmi u akrostihu posvećenoj njenom suprugu, Dragoljubu, koju ću ovde dati u celosti jer je u pitanju oda ljubavi, odanosti i međusobne podrške – u dobru i zlu:
Daruješ mi tišine duše
Raduju te lastavice moje,
A kad ih vetrovi viju
Grliš i nasmeješ svice.
Odano pratim tebe-ti mene,
Ljubav je naš horizont bistri.
U vihoru vatre i dima
Bez tebe nisam u uzletu svom
U oku cvetam zelenom tvom!
U duhu Vaska Pope, Spomenka Denda Hamović blistavim metaforama oslikava saglasje njihovih duša. Njega raduje njena kreativnost na umetničkom planu ( pesnički uzleti su ,,lastavice”), ljubav je horizont-jasna asocijacija na te emocije bez granica, šta god da se desi i gde god ih sudbina vodila. U slavu te ljubavi i međusobne odanosti, kao kruna ide priznanje da bez njega ,,nije u uzletu svom”. Zatim ono najlepše, što asocira na pogled onih koji se vole:
,,U oku cvetam zelenom tvom”. Cvetanje i zeleno kao metafora na večno proleće njihove ljubavi koja traje decenijama. Inače, akrostih posvećen Dragoljubu možemo shvatiti i kao uvod, ili predvorje, koje uvodi čitaoca u prvu tematsku celinu zbirke-ljubavnu poeziju.
IZ PLAMENA – ,,ZOVEŠ SE LJUBAV, U SENKU TI SE STAPAM…”
Ljubavnih pesama u ovom delu zbirke je toliko-koliko ima i faza u rađanju i trajanju ljubavi! Od zaljubljenosti kada pesnički subjekt gubi svoj identitet u želji da se stopi sa voljenom osobom, sa njegovom senkom, sa njegovim snohvaticama koje će, naravno, postati zajedničke. Tu je i čarolija opčinjenosti, ljubavnih igara, darova – kad ,,jate se zvezde u oku” u plamenu strasti, pa do svesti i poruke da se u životu ponekad i te kako dešavaju situacije kad se desi strast, želja za telesnim, ali bez – ljubavi:
Želim –
Da te ljubim!
Ali te ne volim!
Ne volim!
( Strast nije ljubav)
U ovoj zbirci primetno je i nešto novo u stvaralaštvu Spomenke Dende Hamović, nešto što ne treba shvatiti samo kao običnu tehnikaliju u rasporedu stihova. Recimo, ako vizuelno posmatramo raspored stihova u pesmi ,,Čarolija”, možemo uočiti oblik koji asocira na ključaonicu. Glavni motiv je poziv na ljubav voljenom koji će biti prvo posut ,,čarobnim prahom”, a onda:
Zatvori oči, zalutaj
U leta mog talas. Stegni me
Snažno za prste i oko struka
Dok ritam vri krvi nevidljivi…
Ako se otključaju osećanja, magija čarobne tajnovitosti pretvoriće poziv ,, pođi sa mnom” u ljubav se koja nikad ,,uvenuti neće”.
Na ovu pesmu možemo nadovezati i stihove iz pesme ,,Čulni pir”. Raspored stihova liči na klinove koje poetesa jedan po jedan ukiva u potku obećanja voljenom:
Ukrašću krila sokolici
Zvezde oka pratiti
I na grudi ti
Sleteti.
Nežnost dodira, uteha, neven koji ima posebnu simboliku, želje i strasti, biće krunisani ljubavlju zrele žene:
Volećeš viroviti moj
Čežnjivi duše poj
I čulni pir
Žene.
Draga je i prelepa pesma ,,Pretnja”, takođe sa čulnom konotacijom i takvom ,,pretnjom” koju može da ostvari samo ona duša koja ume da piše stihove:
Duša mi je violina
Srce gudalo ludo.
Očima tim gladnim
Ne zadevaj krv
Južnjačku plamenu,
U kamenu skrivenu.
U prah će te pretvoriti
U stihove rasuti.
Kod Spomenke Dende Hamović, kada su ljubavne pesme u pitanju( a i u ostalim vrstama), vrlo je čest motiv vatre što me je podsetilo na Branka Miljkovića. Ali, kod nje u ovom delu zbirke, ne postoji namera neke filozofske konotacije, već isključivo želja da se na što slikovitiji način opiše ono bez čega je ljubav nezamisliva. Evo primera koji su najčešće u obliku sintagme: šapat vatre, plamene srce usamljene ptice, žar u grudima, u plamu žiške upaljene, oka ti žeravica…
IZ OBLAKA – ,,BIJE SE BITKA UMA I SRCA”
Uzburkane misli, poetski zapisi i uzleti, želje, iskušenja i mogućnosti kojih je bezbroj,koriste noć da obuzmu dušu svakog poete, pa i naše Spomenke:
…noć hladna, svetlucava.
Vri siva vrteška oka
Sa zvezdama zasuta.
Sećanja, nezaborav i ta zvezdana noć, čine da se u misaonom kovitlacu ,,bije bitka uma i srca! Kontrasti su jaki kao što su jaka i osećanja:
Ne dam! A nešto me vuče!
Ne! Nemoj tim putem!!
Skitalice leptiri
Ne slušaju pamet.
Naravno uz kontrast, metafora o leptirima koje su zapravo misli i želje isklijale te noći, uprkos razumu. Tu je i simbolika zmije kao motiv koji nam je već poznat iz Biblije. I pitanje na koje svaka žena traži odgovor u takvim trenucima:
O, Bože, šta li sam noćas?
Mlada ili stasala sena?
Razbeharala trešnja
il’ san godova pun?
( Vrteška)
IZ NESNA – ,, VOLIM TE ŽIVOTE!”
Postoje pesme Spomenke Dende Hamović koje su iznedrene iz bola neprebolnog, iz velike porodične tragedije. Gubitak rođenog brata za vreme rata u Bosni i Hercegovini devedesetih godina dvadesetog veka, zauvek je ostavio trag u njenoj duši. Ima pesama u njenim dosadašnjim zbirkama posvećenih bratu, pa ni ova najnovija zbirka nije izuzetak. Dokaz da ju je ta tragedija obeležila za ceo život. Naziv pesme je ,,Kljuca” i neobična je za sve koji ne znaju detalje o smrti čoveka u najlepšim godinama. Mučeničkoj – u ognju! Nema detalja u pesmi, date su samo naznake:
Let pepelnih misli
Zgarišta otiske seje.
Suza na staklu klija
Majska kob boji crno
I donosi i raznosi
Žeravice i ugarke…
Pesma počinje jednosložnom reči ,,Muk”, a tako se i završava, što naglašava pijetet prema stradalom (kao minut ćutanja), i uopšte svim ,, polomljenim vlatima”, metafori za žrtve u besmislu rata.
Generalno gledano, pesnikinja se u gotovo svim pesmama igra kontrastima koji su ujedno i metafora, ne bi li na taj način što vernije iskazala dubinu svojih misli i jačinu osećanja. Najlepši dokaz je pesma iz ovog dela zbirke, ,,Volim te živote”:
Život je –
Beo, crven i crn
slavuja sreća i kukavice plač,
Svileni cvet i vulkan budni
Blagi vetar i grabljiva oluja
Mirna luka i nemirno more.
Spoj je ljubavi i gorčine
Milosti i surovosti
Večni krug sunca i leda –
Greje i mrvi
Ali, kakav je takav je, volimo ga – sa belinom u doba nevinosti, sa crvenim kao simbolom u doba ljubavi i crnim, kad zađemo u starost i vreme umiranja…
IZ BLAGOSTI – ,,ZEMLJU I NEBO MIRIM”
Pesma ,,Samoća” je stihovano objašnjenje koliko pozitivno može da utiče na pesnika samoća,kao beg na ,, jedno ostrvo kad pobesni dan…”
Tu me draga lica
Nedodirno grle,
A Molitve
Osvetle tmine.
Samoća ,, nemire miri, sigurna je luka i plodno seme” iz kojih svakako ,,klijaju” njene pesme i celokupan marljivi rad na polju književnosti i kao antologičara svega što je zaista vredno u našoj i svetskoj ipoeziji.
Sadržajno je vrlo vredna pesma ,,Ispoved”. Poruke su takve da se mogu porediti sa Tinom Ujevićem koji je svojevremeno ispevao misao o tome kako on, kao pesnik ,, sa zvezdom na čelu, sa iskrom u oku, gazi stazom varke…” razapet između ideala i stvarnosti:
Svaki dan je godina.
Plešem sa iluzijama
Na maloj pozornici istine
I velikoj pozornici laži.
Svaki dan je godina.
Stope su u zemlju koren pustile,
A krilima duša nebo para.
Raspeta živim.
Za kraj ove recenzije posebno sam, kao antologijsku, izdvojila pesmu ,,Ruke žene seljanke”. Izuzetna je i svakako spada u socijalne pesme kao vrsta, ali naravno, sa primesama rodoljublja. Retke su pesme sa ovakvom temom, iako su te žene iznele na svojim plećima sve naše bune i ratove, rađale i gajile potomke, mukotrpno živele radeći u kući i na njivi. Nesumnjivo, njima treba da zahvalimo što smo opstali kao nacija u proteklim vekovima. Prenosim pesmu u celosti jer to zaslužuje:
Ruke žene seljanke
U grudima žene seljanke
Junačko srce kuca –
Bosiljna je snaga
Za sve što život donese,
Što zla vremena uzmu.
U grudima žene seljanke
Žito se njiše, a kamen klija
Mirišu na ispečeni hleb
I tek pomuženo mleko,
A blagodat iz smernog oka sja.
Ruke žene seljanke
Milostive su i verne
Kad ih sunce peče i grad bije,
Kad brazde ispucale kišu čekaju
I kada suze niz obraze liju.
Ruke žene seljanke
Hranilice su porodice,
Sunce i sneg se u njima smenjuju.
I kad sneži blagorodne ostaju –
Milovanje su, sluge njivi, temeljac kući.
Dok čita novu zbirku pesama ,,Večnik” Spomenke Dende Hamović, čitalac ili čitateljka ima priliku da, kao Alisa u zemlji čuda, zakorači u jedinstven svet ljubavnih čarolija, snohvatica i sretanja duša. Svet pesnikinje, koju zaista savršeno opisuje lirski subjekat, njen partner u pesmi ,,Cvet i stena” kao ličnost: nežna kao cvet, jaka kao stena, ponosna i stamena Hercegovka, koja svojim pesmama slavi ljubav, život i ,,vida svoje rane”.
Moja
Malena
U oku ti je
Cvet i stena
hercegovačka.
U duši detlići
Kljuju i snohvate.
Leptiri ti misli,
Ušuškani nemiri…
Mi, kao poštovaoci njenog lika i dela, možemo samo da joj poželimo isto kao i lirski subjekat u kome prepoznajemo njenog Dragoljuba – da u pesme izlije svoje noći, da ih belina pije, da nemire pero miri, dušu raspupolja, isceli, olista.
