Prikazi Svetlane Janković Mitić: Samo jaki ostvaruju snove

Posthumno izdanje knjige ,,Prozori duše“

SAMO JAKI OSTVARUJU SNOVE

Rasuće Gordana Katić stihove pred čitaoce u najnovijoj trećoj zbirci ,,Prozori duše“, pretočivši u njih svoje  najskrivenije emocije, snove, želje, životne stavove, čak i ono što se ne kazuje svakome.

Obuhvatila je sve sfere ličnog života, gradeći poetske slike postepeno, sa dubokom verom u sebe i sve one vrednosti koje su njen kredo, odnosno stubovi na kojima je izgradila svoju životnu priču. Dokaz su njeni stihovi koji su izdvojeni iz nekih pesama:

– Kad jako zaboli, pobegneš u pesmu.
– Ostaću Čovek i kad je teško…
– U meni živi još mnogo snova…
– Do pobede stižu samo mudre i istrajne glave.
– Bez ljubavi naš svet se ruši.

Ovi stihovi, nesumnjivo aforističnog karaktera, proizvod ličnog iskustva autorke, objašnjavaju naslov zbirke ,,Prozori duše“ u kojoj je mnoštvo pesama u ispovednom tonu i prvom licu.  Pesnikinja, Gordana Katić je širom otvorila te ,,prozore“ pred čitaoce – ne da zavire samo, već da uđu u sve kutke njene duše, da sagledaju sve one tanane niti od kojih je satkano njeno biće. Biće koje ume da voli, da pati, da se raduje, osuđuje…Ali i da strepi pred onim što je sudbina svega živog – zbog neminovnog  odlaska tamo negde, kada nas od zaborava mogu spasiti samo sećanja onih kojima smo bili dragi.

Kako je naznačeno u naslovu, kada se ,,zavesa spusti“ kao simbol ,,zemnog“ kraja, u uvodnoj pesmi zbirke, pod naslovom ,,Živela je..“, pesnikinja šalje svojevrsnu poruku onima koji ostaju za njom, da je ne žale, jer,,ona sada nova prostranstva osvaja“! Oni koji su joj bliski,sigurno neće sumnjati u to. Vedrog duha i neiscrpne energije, radoznala, nasmejana, ona zna da će njena duša biti sa svima koji su joj najbliži, a i sa onima koji, u nekom trenutku dokolice, ili iz ljubavi prema poeziji, dođu u dodir sa njenim stvaralaštvom. Perfekat u naslovu je posebno naglašen i na kraju pesme, kao da time  želi da trajno uđe u pamćenje živima.Ona je postojala, volela nesebično, ljubav joj je bila kao molitva, a  prezirala je laž i dvoličnost kao najgore ljudske osobine. U jednom delu ima se utisak kao da je poetesa napisala vrstu nekrologa samoj sebi.
Ispovednom pesmom ,,Malo sam čudna“, Gordana Katić još dublje otkriva suštinu svoga bića:

Ne mogu me zaslepiti bogatstvo ni sjaj
Ne marim mnogo za čim drugi mare,
Mnogo mi je draži običan zagrljaj…
——————————————————-
Može me osvojiti pažnja sitna
Il’ kad stih na salveti napiše poeta.

Po vokaciji pesnik, autorka je svesna koliku moć na ljudsku psihu mogu imati reči. Precizna je, direktna, metafore u ovoj pesmi su savršeno jasne i tu nema nikakvog prikrivenog značenja:

Misli postaju reči
A reči imaju moć
Da rane izleče
Dan pretvore  u noć.

Upozorenje pesnicima da biraju reči, asociraju nas na onu najpoznatiju komponovanu  pesmu Mađara Šereša Režea ,,Tužna je nedelja“ čije je izvođenje izazvalo talas samoubistava u Evropi, toliko, da je neko vreme bila zabranjena za izvođenje.Jer, ljudi mogu nazivati pojmove različitim rečima, ali značenja su uvek ista kada su emocije u pitanju, pogotovu kada je nesrećna, neostvarena ljubav u žiži stihova i melodije. Sinergija koja je kao tempirana bomba za one koji previše pate.
,,Sviraj, violino“ je pesma koja se savršeno nadovezuje na prethodnu konstataciju. Pesnički subjekat u pesmi nije enigma, to je autorka koja se obraća violinisti:

Gudalo pusti nek svira tugu,
Možda u pesmi nađem spas,
Sviraj, violino, pokaži noćas
Kuda ću dalje kad nema nas…

Otišao je sad drugu ljubi
——————————————–

A onda dolazi do neočekivanog obrta, koji je sasvim u skladu sa životnom filozofijom autorke, već izloženom u ostalim pesmama:

Ne, neću život da bude patnja
Kad zora zarudi zasviraj tiše
(Himnu nade)
Tražiću ljubav novu
Da staru iz srca zbrišem.

Ipak, kroz neke od pesama provejava elegična nota, svest o teretu godina, a ta spoznaja boli, baš onako kako je opisano u istoimenoj pesmi:

O, kako boli saznanje novo
Da je tako malo vremena ostalo.
Eh, kad bi bar sve moglo ponovo…
Čini mi se, svega je bilo premalo.

Treba mi još vremena Bože,
Da volim, grešim, da se posle kajem
Da ispraćam zime, dočekujem leta,
Da letim, padam i ne odustajem.

Šta reći drugo, već ono čega smo svi svesni – da telo stari mnogo brže od duše, riznice želja, ideala i emocija.
U ovu grupu možemo svrstati i pesmu ,,Konačno slobodna“, koja je pandan prethodnoj, ali u suprotnom smislu. Pesnikinja se ne prepušta letargiji, naprotiv, iz svakog stiha izbija bunt, prkos i želja da se živi punim plućima:

Ne, neću da mislim da je za sve kasno,
Da sam se kasno setila da živim…
Jos ima dana kad mogu da pevam
Udišem lepotu i svetu se divim.

Intuitivan izbor i verovatno podsvesne strepnje navele su recenzeta da krene ovim putem. Saznanje  pri kraju pisanja recenzije o zdravstvenom stanju i situaciji u kojoj se ovih dana nalazi naša autorka, donelo je ogromnu zebnju i potvrdu koliko je ova pošast od korone nemilosrdna. Zahvaljujem se izdavaču knjige, Radi Lotini što mi je omogućila da dođem do pesme koju je naša poetesa napisala u bolnici. Bez te pesme, zbirka ne bi bila to što zapravo jeste – sažeti životni put Gordane Katić, zajedno sa svim onim radostima, tugama, razmišljanjima i dilemama sa kojima se susrela i susreće na raskrsnicama života. Pesma je takva da apsolutno zaslužuje da je navedem u celosti:

U kovid bolnici

Na prvom spratu, soba dva,
I dva kvadrata mesta za nadu.
Okolo sumorna slika iz ružnog sna
Kao kulisa za tužnu baladu.

Uzdasi, strah, borba za život
Svakom se smenjuje i na licu čita.
Neizvestan, trnovit i mučan put,
Tera svakog od nas da se zapita…

Da li je ovo tačka što nas deli,
Možda u druge svetove vodi
Da l’ ovde prestaje život celi
Il’ je tek staza ka slobodi?

Na časak veseli prsne smeh,
Rodi se novi tračak nade,
A onda neko ka dnu povuče
I kao da nam osmehe krade.

Tako na dva kvadrata snova
Utiskujemo sebe do samog kraja
Ne znajući da li nas sa životom
Ova postelja deli il’ spaja.

Pesma nastala na sada najstrašnijem mestu na svetu,  crvenoj zoni kovid bolnice! Slikovita do bola, jaka, a prvo što se primećuje jeste potpuna identifikacija sa svim bolesnicima na tom mestu. Upravo taj detalj govori o veličini pesnikinje, jer nema ni najmanje oznake strahovanja za sopstveni život. Ni trunke egoizma i onog JA ! Ja sam ugrožena, ja ne mogu da dišem, ja želim da živim. U svakoj strofi je zastupljeno ono zajedničko MI! Mi koje govori o zajedničkoj razdelnici koja će neminovno odvesti neke od njih ,,u druge svetove“. ,,Dva kvadrata mesta za nadu“, ,,dva kvadrata snova“, metafora za bolesničku postelju, tačka koja kroz ,,neizvestan, trnovit i mučan put“ vodi ka ishodištu – smrti ili životu. Stih o smehu koji ponekad ,,prsne“ i ,,rodi novi tračak nade“, upućuje  na psihološku odbranu svih u sobi broj dva, od tih scena i te situacije koja ugrožava njihovo postojanje. Kontrast u metafori takođe, da se onda ,,neko ka dnu povuče“,  asocira na nečiji kraj. Kraj koji svima ,,osmehe krade“. Soba dva na prvom spratu kao predvorje pakla živima koji im je teška bolest dodelila, kao ,,kulisu za tužnu baladu.“ A znamo da balada kao lirsko-epska vrsta govori o tragičnom kraju. Zbog onog  MI, imamo grupni lik, svi su u toj sobi simboli kojima su dodeljena samo dva sveta: onaj stvarni, svakodnevni, svet živih i onaj drugi, svet sna u ograničenoj večnosti do drugog dolaska Onog vaskrslog, koji će svima usnulima doneti novi život u novom i boljem svetu.

Treba da se nadamo i verujemo da ovo nije ,,labudova pesma“ Gordane Katić. Da će nas još dugo darovati stihovima, da će nas radovati svojim osmesima i pozitivnom energijom. Zbog svega toga, ostaje naslov koji je dat recenziji na početku pisanja, jer, pesnikinja Gordana Katić je jaka ličnost nesumnjivo. Ljudi sa takvim osobinama grade prošlost, ali i budućnost. Ona je od onih za koje Herman Hese kaže:

,,…imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama . Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali…svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.“