Esej: Spomenka Denda Hamović i ciklus „Pesme dušu miluju i tugu u život isklijaju“ iz zbirke „Na krilima leptira“
Postoje dva shvatanja o tematici koju pesnik treba da obrađuje u svojim pesmama. Jedno je idealističko – Hegelovo, koje nalaže da pesnik treba da piše samo o svojim intimnim bolima i patnjama. Sve drugo je sporedno, pa se dešava i to da neki pesnici preteruju, kao da uživaju u tom svetu očaja, utapaju se u čudesne dubine sopstvene svesti kada se emocije „rasprskavaju“ slično vatrometu kroz igru reči i raznovrsna stilska pomagala.
Drugo shvatanje je materijalističko i vezuje se na neki način za prošla vremena (nadam se), a zastupa mišljenje da pesnik treba da živi životom naroda, da saoseća sa svakom njegovom nevoljom, i da, ako treba, prvi digne glas protiv nepravde.
Imajući sve ovo u vidu, Spomenka Denda Hamović svakako spada u onu prvu grupu pesnika, s tim što ona svojim pesmama ne želi da na opsenarski način zbuni čitaoca, još manje da kroz (zlo)upotrebu jakih reči unese privid neke pesničke veličine…ona jednostavno, govoreći o svojim emocijama, životnim iskustvima, utiscima, sećanjima i sl.otkriva svoju dušu i potvrđuje ono što je i A. Zablaćanski primetio na kraju svog pogovora u njenoj knjizi, da se ta poezija „ne čita očima, već srcem“.
Kad sam na početku ovog teksta spomenula ono drugo, materijalističko shvatanje želja mi je bila da se nadovežem na nekoliko pesama iz ciklusa „Pesme dušu miluju i tugu u život isklijaju“, a posebno na pesmu „Posle 22 godine“.
Decenijama unazad, a čini mi se i oduvek, ovaj nesrećni narod je doživljavao tragedije epskih razmera…ratovi su neminovno uzimali danak, stradalo se i od “ bratske“ ruke, te je mnoga majka, sestra zakukala, mnoge su porodice zavijene u crno. I tu nema razlike između „nas“ i „njih“, jer smrt je surova i jednaka svima bez obzira kojoj naciji i veri pripadali. Spomenka govori o ratu, stradanjima i ličnoj tragediji vezanoj za gubitak brata na način da je izbegla da sve svede na himnički patos, poziv na osvetu, mržnju…
Mudro je to uradila pesnikinja: sačekala je da prođe vreme, decenije čak, pa da suze pretoči u reči i kako kaže u pesmi „Pomirenje“,
„Da tama u svetlo utone
Da suza u život osvane
Da slomljeni san pesmu grane“.
Užas i stradanje koje donosi rat opisani su u pesmi „Kandže rata“. Kad pročitamo naslov,odmah nam se javlja asocijacija na lešinare i smrt…namerno se javlja više puta i reč KRV: „U krvi izvore otvori“, „U krvi ponore otvori“, „Kandža krvava u srce zarivena“,“Krv šiklja…“ Na kraju svega, delići sećanja „u čeljust vremena teku“. Ostaju suze i bol, a s obzirom da sve teče dalje i „Život dane lije“, bol za stradalima se ne gubi, ne leči…samo se „u muk slije“.Pesma je svojevrsna osuda rata i svega onoga što rat donosi čovečanstvu uopšte.
A sada o pesmi „Posle 22 godine“, posvećenoj bratu Tihomiru.Očigledno je nastala posle velike vremenske distance kada se sve stišalo i kada se „zovu izvori sećanja“.Tuga za poginulim bratom je iskazana na takav način da me je podsetila na našu poznatu lirsku narodnu pesmu „Najveća je žalost za bratom“.Mlada Đurđevica je u očaju, kada je spoznala da joj se brat neće vratiti sa bojišta sebi izvadila oči. Kroz niz gradacijskih slika, narodni pesnik jasno šalje poruku da sestra nikad ne može prežaliti brata:
„Kosu reže, kosa opet raste,
lice grdi, a lice izrasta,
ali oči ne mogu izrasti,
niti srce za bratom rođenim“.
