Nataša Čvorović: Tuga do neba
Tuga do neba.
Opet jutros televizija o nasilju u porodici bruji.
Teme su ubistva i porodične svađe.
Svaki drugi brak u zemlji puca
Muževi svoje žene ubijaju, tuku.
Žene muževe verbalno zlostavljaju,
varaju, za nos vuku.
Ljubavi, morala i poštovanja skoro više da i nema.
U svađama ubijaju čak i rođenu decu.
Sveto više ništa nije.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Treba nam opraštanja, zajedništva,nežnosti i poštovanja do neba.
Božiji zakoni i Blaženstva nas srećnom i plodnom životu uče.
Kako da sačuvamo supružnike,
porodice,
da nam se ognjišta ne ugase.
Samo ljubav, moral i zdrav razum mogu da nas spasu.
Al’ na žalost deca se od malih nogu
hirovima, telesnim željama i nemoralu uče.
Tuga do neba.
Ljubav i moral su ono što nam
istinski treba.
Nataša čvorović mi je svojevremeno sama izjavila da je svesna koje mesto joj pripada na FB nebu, tako da ja neću da pišem o tome, već o onome što me je nateralo da obratim pažnju na nju, a to je – njena čista, neiskvarena duša. Što ne bi postojalo pesništvo naive, kao što postoji naivno slikarstvo poteklo iz Kovačice?! Nekada topla reč izrečena iskreno i iz srca, može više da učini od komplikovanog praznoslovlja nekoga ko je ubeđen da je iznad običnog sveta…pa misli da je bogzna kako mudar ako što više koristi strane reči, kojekakve oveštale fraze i, narodski rečeno, baca prašinu u oči.
Ona me kao osoba podseća na lik Aljoše iz poznatog dela “ Braća Karamazovi“ F. Dostojevskog. On je pandan svojoj braći, a i ocu, kojima “ ništa ljudsko nije strano“, koji su robovi svojih niskih strasti i nagona…tu sam naletela na premisu: „Ako nema boga – ja sam bog!“tj.vezano za pojam apsolutne slobode, što znači da je čoveku, ako je tako, sve dozvoljeno!!! Aljoša je pored takvih likova ispao pomalo bledunjavo, ali je činjenica da je Dostojevski hteo kroz njega da prikaže savršenog čoveka po pravoslavnim, hrišćanskim merilima.
Naravno, ne mislim da je Nataša savršena, ali iz svake njene pesme izbija duboka vera u boga. Jer ,kako kaže “ samo smo ovde putnici u prolazu „…zatim, “ Tvorac je u nama i mi u njemu“. Ili :
“ Zadatak je čoveka da se
i u najvećoj tuzi i nesreći
penje nebu do oblaka.
Božiju promisao u svemu da vidi.“
Pesma “ Tuga do neba “ je što se teme tiče vrlo aktuelna. Odmah u prvom stihu ( ako se može reči da je stih, više je to neka vrsta naracije ili uslovno , čitava pesma je u prozi), imamo jadanje pesnikinje nad žrtvama porodičnog nasilja.Ovih dana, kod svih televizija i novina “ teme su ubistva i porodične svađe“. Nataša zatim, bez ulepšavanja i svrstavanja na bilo čiju stranu što se pola tiče,
konstatuje zbog čega nam se to događa:
“ Svaki drugi brak u zemlji nam puca.
Muževi svoje žene ubijaju, tuku.
Žene muževe verbalno zlostavljaju,
varaju, za nos vuku.
Ljubavi, morala i poštovanja skoro
više da i nema.“
I kao vrhunac užasa koji nam se dešava,
„U svađama ubijaju čak i rođenu decu.
Sveto više ništa nije.“
Ne samo Nataša, svi smo svesni da se čitav svet na koji smo navikli raspada već više decenija. Porodica, osnov svakog društva je posebno na udaru. Roditelji, u trci za novcem i golom egzistencijom, nemaju vremena da se bave sobom i svojom decom. Još manje je, u jačanju i očuvanju svih etičkih i ostalih vrednosti, učešće institucija sistema. One su glomazne, neefikasne i same u strahu od svega što je novo i što može da učini da postanu nepotrebne u eri kompjutera, digitalizacije, robota…u svoj toj zbrci, žrvnju koji nas melje, gubimo kontrolu. Oni koji su već psihološki načeti, prelaze granicu kada više ne vladaju svojim “ okruženjem“ i onda imamo nedužne žrtve jer, kako se zaključuje u pesmi, „Sveto im ništa nije“.
U drugom delu, pesnikinja iz svog čistog srca, duboke vere i idealizma koji teško da ima prođu u sadašnjosti, nabraja šta je to što nam treba „da sačuvamo supružnike, porodice, da nam se ognjišta ne ugase.“To su:
– opraštanje, zajedništvo, nežnost, poštovanje…
– Božiji zakoni i Blaženstva
– ljubav i zdrav razum
Sa ponavljanjem refrena iz naslova, početka pesme “ Tuga do neba.“, Nataša kao da cementira svoj stav:
„Ljubav i moral su ono što nam
istinski treba.“
Evidentno je da u pesmi gotovo da nema stilskih sredstava, osim hiperbole u naslovu i ponavljanjem istog, malo epiteta, gradacije kada ređa dešavanja u porodicama ( vrhunac – smrt deteta). Ali, to i nije bilo neophodno u ovoj pesmi. Bilo je dovoljno da se konkretnim izrazima i rečima opiše sve ono što nam se svakodnevno događa. Nataša očigledno ima neku svoju misiju i treba da nastavi sa svojim radom. Završila bih rečima:“Quo vadis, homine?“
Napomena: Nataša, nažalost, nije više među nama. Otišla je na neko bolje mesto…
