,,Nema veće borbe od one koju čovek potpuno sam vodi “
Sv.vladika N.Velimirović
Pred čitaocima je vrlo zanimljiva knjiga memoarske proze intrigantnog naslova ,,Kroz trnje do istine”, autora Slavke Pajić-Đurišić. Ne može svako tek tako da napiše ovu vrstu književnog dela, već samo osoba koja zaista svedoči svojim sećanjima o ljudima i vremenu u kome živimo. To su sećanja koja zavređuju da se zapišu i objave, kako bi ostao trajan zapis koji se tiče nekih perioda života ne samo autora, već i šire-grada u kome živi, a u krajnjoj liniji i celokupnog društva.Jer, sva bezimena lica u ovom delu postoje u stvarnosti. Podvizi i doživljaji autorke su takođe stvarni, baš kao i postupci ostalih aktera, opisanih u više različitih odeljaka ovih memoara. Svaki naslov je poseban beočug sećanja na ključne događaje iz njenog života. Tu se mogu naći predstavnici različitih slojeva društva, od doktora, medicinskih sestara, portira, policajaca, profesora, direktora, gradonačelnika, pa do najviših predstavnika vlasti.
Kao recenzent knjige, našla sam se u velikoj dilemi. Predstaviti autorku kao krajnje brižnu i požrtvovanu majku u šta ne treba sumnjati, jer je to evidentno u svakom segmentu ovog dela, ili kao osobu koja je u ličnom i porodičnom životu pogođena nepravdama, ali ne onim koje joj je dodelio usud, već isključivo neki ljudi-kriminalnim radnjama, nemoralom,nebrigom, čak i namernim nečinjenjem, iako imaju moć da pomognu i možda razreše situacije u kojima se našla autorka zajedno sa njenom porodicom.
Odlučila sam se za prvu varijantu, zadivljena herojstvom žene i majke, koja se u potpunosti uklapa kao ličnost u onu staru jevrejsku poslovicu: ,,Bog nije mogao biti na svakom mestu, pa je zato stvorio majke.” O drugoj varijanti neka prosude čitaoci jer su i sami svedoci mnogih negativnih pojava u društvu, od kojih su svakako, za samu autorku najbolnije skandalozna dešavanja oko nestalih beba, zatim pojava negativne selekcije zbog koje su mnogi mladi, obrazovani ljudi rešili da sreću potraže u nostranstvu. Ove i druge teme koje je Slavka Pajić-Đurišić pokrenula u ovoj knjizi su bili i ostali predmet interesovanja svih medija, tako da se ne može reći da će njeno delo ostati neprimećeno u javnosti.
Knjiga se čita u dahu, bez obzira što naracija teče u prvom licu i u ispovednom tonu, od početka pa do kraja knjige.U uvodnom delu memoara, život autorke se odvija u nekom proseku. Sa njom i njenim brigama se maltene može identifikovati skoro svaka mlada ženska osoba na početku bračnog života. A onda počinju dešavanja koja liče na psihološki triler, nema joj prvorođenog sina! Tek tako. Ima ga, pa ga nema-gotovo bez ikakvih objašnjenja, osim onog ,,Mladi ste, imaćete vi još dece…” Agonija koju treba prevazići, ali koja se nikad ne preboli. Vremenom se slažu kockice, vraćaju sećanja i naravno, rađa se opravdana sumnja. Pripovedanje zatim teče u nekoliko pravaca.Beskompromisne odluke o rađanju koje su joj darovale tri ćerke, a što ju je moglo koštati života. Zatim njihovo odrastanje i školovanje, obeleženo problemima koji nastaju zbog toga što majka uporno traži preko nadležnih instanci ,,dete koje je umrlo”. Svaka od njih ima svoj odeljak u zapisanim sećanjima majke, od kojih posebno izdvajam onaj o srednjoj ćerki koji rečito govori o tome da je Slavka Pajić-Đurišić majka-heroj!
Posle čitanja ovog dela, niko joj ne može osporiti tu titulu. Donkihotska borba sa vetrenjačama u vidu moćnika, povezana je sa najstarijom ćerkom. Ona, na kraju priče o njoj postaje simbol svih onih mladih, školovanih i ambicioznih ljudi koji traže mesto pod suncem, ali ga ne nalaze, jer sada ne važe oni čuveni Šantićevi stihovi:
,,Ostajte ovđe!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat ko što ovo grije…”
I na kraju knjige, krug se zatvara kao lanac, poslednjim beočugom sećanja-slučajnim susretom sa osobom za koju je autorka sigurna, zbog mnoštva podudarnosti, da je njen ,,nestali” sin. Epilog će se desiti jednog dana, jer je pokrenut sudski proces i istraga. A naša autorka, Slavka Pajić-Đurišić, strpljivo čeka da pravda i istina pobedi. Jer, kako sama kaže ,,Bog je savest i ona će kad tad progovoriti.”
