Kameno doba
Svekoliki ljudi
smutljivo doba
kvarljiva roba
ljubav na eks
lica bez sjaja
pogledi tupi
dupli životi
sreći nema kraja
laž je na ceni
cena je na meni
samo kamen odoleva
smetlište života
za umrle duše
rajski je vrt
dok grohotom plačem
uzmi me
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
ovo što vidiš skupa je šminka
utroba kao lešina smrdi
na srcu par kapi
skupog parfema
pomisliš…dobro je
svaka roba ipak ima svog kupca
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
srce ledeno, a slovo medeno
lažni dodir
dušu usitnjava
nestaje Čovek
ljubav u malim kesicama
pod blještavilom neona
dnevna je doza
da usporiš umiranje
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
laži me…usreći me
u nepažnji zatečenu
probaj
skameni me…
dok neoprezna
na litici stojim
u ponor gledam
zarobljena u vremenu
kada je sve na prodaju
i još samo kamen odoleva
a, nažalost
kamen nisam
Ne, to nije ONA vila sa Miroč planine koja gađa strelom Miloša Obilića jer bolje peva od nje. To nije RaviJOJla, već Mila Vila – pesnikinja meni mila i draga, koju sam nekako odmah uočila na FB zajedno sa Marijom Ilić. Nemojte da vas zavede ova moja igra reči, u pitanju je ozbiljna, zrela i kompleksna ličnost koja na više načina ume da dočara svet u kome živimo. Dok čitamo njene pesme, ne možemo ostati ravnodušni. Uzmimo za primer pesmu „Svaka priča ima svoj kraj“:
„Na početku beše prasak
eksplozija mogućnosti
rađanje budućeg“
I sada, parafraziram, posle nastanka Zemlje i svega živog i neživog, nakon „dugog „muljanja, nastala je i ona…viševekovni sistem koji su ljudi izmislili, dogme koje niko nije smeo da ruši, počele su da oblikuju i njenu ličnost( kao i našu), bilo kroz porodicu, bilo kroz školovanje. Šta je dete nego „tabula raza“ kada se rodi? A onda, zajedno sa hranjenjem, negom i ostalim fizičkim potrebama, kreće “ ukalupljivanje“ po ukusu sredine i onoga što su institucije sistema smislile kako bi lakše opstajale i vladale svetom:
“ rekli su mi da
ne odstupam od pravila
i sve će biti u redu…“
Ti (manipulatori ljudima, moćnici),
„nebo nam udaljili
maštu zabranili
snove u komade pretvorili…“Sve što je ovde rečeno je još više naglašeno stihom koji se ponavlja na više mesta,“ mislili su rodila se glupa…“
Zloupotreba Ničea i njegovog nadčoveka se uklapa asocijativno i u stihove jedne druge pesme:
“ Nadljude je izmislio čovek
dao im posebne epitete
dozvolio im šta drugi ne smeju…“ pa se pesnikinja s razlogom pita „šta će biti s nama sutra“ jer mi :
„za zemlju zalepljeni
nadmenošću nadojeni
nećemo ni znati da Tuga nema reči
a da Nebo ima oči…“ To Nebo koje ima oči je simbol nebeske pravde, jer „zlo uvek rađa zlo i obrnuto, dobro se dobrim vraća !“
To je predistorija koja nam ukazuje zbog čega „posle velikog praska i eksplozije mogućnosti“, nismo iskoristili te iste mogućnosti. Nedostojni smo bili te budućnosti i kako kaže pesnikinja u istoimenoj pesmi, sada smo u nekoj vrsti „kamenog doba“ – kada samo kamen može da opstane. Naravno, to je metafora za ovo naše potrošačko društvo i nakaradni stav da se sve može kupiti. Zbog toga pesma počinje stihovima:
“ Svekoliki ljudi
smutljivo doba
kvarljiva roba
ljubav na eks
lica bez sjaja
pogledi tupi…“
Od života smo napravili smetlište, živi smo – a mrtvi, pa je taj i takav život “ za umrle duše rajski vrt“; pesnikinja zatim sve prebacuje na lični plan, obraćajući se nama nepoznatom “ kupcu „:
– cena je na meni
– uzmi me
– pokupi me
– probaj
Jer, svaka roba ima svog kupca i kao na TV reklami u kojoj su neki tuđi „dupli“ životi blještavi, idealni, a zapravo je „srce ledeno, a slovo medeno“. Vidimo spolja skupu šminku, lepo su svi „spakovani“, međutim:
„utroba kai lešina smrdi“ , na pokvarenom srcu je „par kapi skupog parfema“, jer i ono smrdi, možda je ono kod nekih i najkvarljivija roba! Interesantan detalj je,
da Mila kroz čitavu pesmu ne koristi velika slova, možda da nam kaže koliko smo mali (metaforično) kad pristajemo na ovakav život. Samo na jednom mestu , osim početka pesme, imamo vrlo namerno upotrebu velikog slova:
„lažni dodir
dušu usitnjava
nestaje Čovek…“
Kao što je sve instant i ljubav je “ u malim kesicama“, imaš potrebu “ za dnevnom dozom da usporiš umiranje…“ Sada “ laž nema jasnu definiciju“, kraće – kako se danas na šaljiv način kaže kod udvaranja – laži me, laži me, samo da mi bude lepo!
Mi, kao i pesnikinja, duboko zabrinuti zbog svega što se događa, zaključujemo da “ na litici stojimo u ponor zagledani i zarobljeni u vremenu kada je sve na prodaju i kada još samo kamen odoleva „…nažalost , kamenje nismo, ljudi smo, ranjivi smo, osetljivi i puni emocija, bez obzira na maske koje navlačimo za spoljašnju upotrebu. Nama kao hleb nasušni, kako kaže Mila Vila u jednoj od pesama,
“ Od postanka sveta
od pamtiveka
jedino što nam treba ustvari
je ljubav…“
A PRAVA LJUBAV SE NE MOŽE KUPITI!!!
