SVAKA MI ISKRA VEKOVE SVEDOČI
Ljudi govore jer žele da ,,odagnaju ćutanje”, reči su čuvenog francuskog pisca ruskog porekla, Andreja Makina.
Ovom zbirkom pesnikinja Nada Hadži-Perić, upravo želi da prekine uporno ćutanje i ignorisanje dela javnosti stradanja nevinih na Kosovu i Metohiji, ponajviše dece. Jer, ,,deca su bezgrešna kao anđeli” i ,,svi ideali ovoga sveta ne vrede suze jednog deteta”, kako kaže njegov, još poznatiji sunarodnik Dostojevski, koji u svojim delima ima mnogo primera kada ti anđeli stradaju od ništih, od vlastodržaca, od onih koji čak bolesno uživaju u tome da povrede upravo one koji ne mogu da se brane-decu!
Neko se protiv zla bori s puškom u ruci, neko pesnicama i raspravom, a pisci i pesnici svoju borbu ostvaruju pisanom rečju. Tu spada i naša Nada Hadži-Perić koja se sva posvetila deci Prizrena, Orahovca, Velike Hoče i uopšte srpskih enklava na Kosovu i Metohiji. Velika je njena ljubav…ona ih obilazi, ona ih pamti, svako koje susretne i pomiluje, zna po imenu. To su deca koja su se rodila u dvadeset i prvom veku, dobu osvajanja svemira, dobu tehnologije, dobu u kome je, bar deklarativno, najvažnije poštovati ljudska prava, pogotovu dečja. Međutim, stvarnost u tim sredinama demantuje fraze o pravima deteta.Znamo da hartija trpi sve, situacija je sve gora, a vreme ne čeka. Mali Vuk, Luka, Isidora, Nata i ostala deca rastu ,,iza žice”, a njihov prozor u svet u istoimenoj pesmi izgleda ovako:
Kakav je to život deteta?
Moj dan, moj prozor u svet:
Prazna krivudava ulica.
Noć, moj prozor u svet:
kapija, dvorišni zid i žica.
Kakav je život deteta?
Proleće, moj prozor u svet:
ozelenelo polje, a ja ne smem daleko,
iza tog prozora,
može me raniti ili oteti neko.
Nema drugog komentara, sem da su ta deca zajedno sa roditeljima kao glineni golubovi svima koji žele da na tom svetom tlu zatru sve što je srpsko.
U uvodnoj pesmi ,,Pesma na dar”, pesnikinja opisuje susret sa decom iz Orahovca i Hoče:
Jedno drugom do uveta
devojčica i dečaka.
Kao buket božur cveta,
sve rodila srpska majka.
Otpočeše pesmu složno:
,,Oče naš iže jesi”…
Svako dete Bogobožno
Ručce, oči – ka nebesi.
*
Pesma goni sve nedaće,
svu teskobu i vetrove,
daj okupi te piliće,
neguj svoje Božurove.
Imperativ iskazan učitelju Gavri kroz pesmu, zajedno sa divnom metaforom o pilićima (deci koja su tek zakoračila u život),koja se duplom metaforom porede sa Božurovima. Božurovima koji cvetaju svake godine na tom Polju stradanja, da simbolično pokažu da od tada neprestano niču nova pokolenja Obilića, Milana Toplice, braće Jugovića…
*
Kandilo
Srpkinja mlada
Pred kandilom klekla
I kandilu starom tiho rekla:
Kandilo moje, nešto me mori
Ajde mi staro ti prozbori
Od kada ti na Kosmetu goriš
I tu nebesa Svetima svetliš?
Zagledanoj u Hristovo raspeće
Kandilo joj istiha šapuće:
Srpkinjo moja,
Što na kolenima u plamen mi glediš
Možeš li moje iskre da zbrojiš?
Sa koliko iskrica iskrim
Toliko vekova na Kosmetu gorim.
Svaka mi iskra vekove svedoči.
Hajde pred Hristom molitvu sroči
Neka ti Vera jaka bude,
Ne slušaj neverne ljude
Nemoj da krate pamćenje tvoje
I fitilj što plamti iskrice moje
Nemoj da te briga mori
Već pomozi da ti kandilo gori.
Srpkinjo moja, Srpkinjo mlada
Ti si moja Vera i Nada.
Plamenu mom se verna nadaj
I u ta novorođena srca
Usadi veru, svetlost iskrica.
Tako ću ja da večno gorim
I plamenom o Kosmetu govorim.
Dok naša kandila gore po manastirima i crkvama na Kosovu i Metohiji, dok kandila gore po srpskim kućama ispred porodičnog sveca u enklavama i Severnom delu naše pokrajine, važiće reči pisca A.Šeridana koji je jednom prilikom napisao:
