spot_img

Prikazi Svetlane Janković Mitić: ,,Da mi je da sam Ciganka”, Katarine Branković Gajić

Katarina Branković Gajić

,,Da mi je da sam Ciganka…”

Publika koja bude u prilici da sluša kazivanje pesme ,,Da mi je da sam Ciganka” u izvođenju autorke Katarine Branković Gajić, naći će se u vrtlogu vizuelnih utisaka, jer pre svega vidi ispred sebe autorku – visoku, rasnu lepoticu – u šarenoj odeći izmaštane Ciganke čiji život želi da vodi. Sve  je isprepletano kompletnim audio-vizuelnim doživljajem. Izražajno je i emotivno njeno recitovanje sa dosta direktnih poruka, ali i diskretnih naznaka, kada su  erotski momenti  u pitanju. Naravno, sve je propraćeno tihim akordima gitare. Praznik za oči i uši. Naravno, praznik i za um. Oni koji su ljubitelji Lorke, nehotice pomisle na putenost i nesputanu strast žena koje srećemo u pesmama španskog ,, ciganskog romansera”,  uspešno kombinovano sa našom Koštanom Bore Stankovića, koja je golubica, srećna i raspevana samo van kaveza-u slobodi!

Katarina Branković Gajić

Pesma je napisana u prvom licu, autorka je lirski subjekt i nesumnjivo je u potpunoj identifikaciji sa klišeom koji vlada kada je u pitanju život žene Romkinje. Zaista, koliko su one srećne i slobodne je vrlo diskutabilno, pogotovu u ovim teškim vremenima (realno, tom narodu nikad nije bilo lako), ali je takav stav svakako plod namere da se iskaže poruka koja se tiče svih žena na ovom svetu, pritisnutih vekovnim kodeksima ponašanja kada je patrijarhalno društvo u pitanju. Momenti koje poetesa koristi u tu svrhu jesu oni kojima su mnogi od nas bili neposredni svedoci – pesma i igra! Romi su narod koji može da se u potpunosti preda igri i melosu, dušom i telom. Ti prizori su provala radosti življenja, slavljenje ljubavi i  uopšte postojanja na ovom svetu, kakav god da je. Ali, pođimo redom:

Da mi je da
sam Ciganka
Nije važno
što sve
prolazi
Da mi je samo
pesmu da
pevam
I…baš me
briga šta
sutra dolazi…

Isti motiv kao kod Koštane koja sebe vidi samo kroz pesmu i igru. Ona živi u punom značenju te reči samo tada. Nije važno ono što je prošlo, niti postoji briga o tome šta budućnost donosi. Klica sreće je pesma i jedino pesma. Šta to sećanje na prošlost može svima nama da ponudi? Nostalgiju, nehotični osmeh kada su draga lica u pitanju čiji, sada nejasni likovi, postaju prekriveni velom proteklog vremena. I svest o prolaznosti svega, pa i nas samih. Šta je tek sa onim SUTRA? Ne znamo šta nam može doneti već sledeći minut, a kamoli ta budućnost koja nam sada, u doba kovida i rata usred Evrope, liči na crnu rupu u svemiru, rupu koja guta sve pred sobom bez razlike.

Da mi je da
sam Ciganka
Jedra,
krupnooka i
dugonoga
Bosa po
Zemlji da
hodim
Košulje
raskopčane da
nosim
Da dukati
prekrivaju
grudi
Da vremenu
prkosim
Da suknja
pada ko
slapovi
Nijagare
Onako
široka
cvetna,
raskošna
————–
da zavodim
ciganske
bećare…

Stihovani portret, raskošna lepota, iskonsko spajanje sa zemljom bosih nogu, erotsko u jasnim naznakama, namera da se zavodi…
Efektno je stilsko sredstvo upoređivanje suknje sa slapovima Nijagare. Neukrotivi, divlji slapovi…neukrotivi, baš kao što je i ona koja želi da je:

prati buljuk
lepotica
Da kamen pod
nama puca
Da zveče
daire i bele
grudi…..

Da je pesma slojevita, da je ne čini samo ta estetika čulnosti, govore sledeće stihovane paralele u kontrastu:

Dok
mondenski
posrnuli
svet
ne tražeći
smisao života
Vazda
propada i
ludi…
—————–
I da se
smejem…
smejem ko
luda…
A onda da
plačem…
Tek reda
radi…
Izbacim sve
nečistoće
sveta
A, tužna
pesma da me
prati
u ovoj
životnoj
maskaradi…

Rečita osuda onih koji žive ispraznim, mondenskim životom: starletice, tik-tokerke, nabildovani supermeni i ostali koji bi da se po svaku cenu razlikuju od drugih po novcu, belim i ostalom crtama, silikonima, steroidima… i koji su, na žalost, uzor mladima. Ko još mari za normalnost, obrazovanje, razliku između dobra i zla, smisao života?! Jeste ,,svet posrnuo, jeste propada i ludi”. Šta možemo, sem da se ,,smejemo i plačemo da izbacimo iz sebe sve nečistoće sveta” i svakodnevne ,,maskarade” koje nam se serviraju sa svih strana. Dovoljan je mali pritisak prsta pa da nam ekrani, mali i veliki, nude privid života.

Jasno je nepristajanje pesnikinje na takvu formu podrazumevanog života. Važna je samo želja da se pesmom ,,uzdigne do neba”, da onako ,,dugonoga, nasmejana, živi:

Ljubavlju
tvojom
Uzdrmana…
Jer…
ciganska krv
čini čuda…

Završnica pesme je zapravo refren sa početka pesme vezan za stav o prolaznosti i sutrašnjici. Ponavljanjem na više mesta stiha ,,da mi je da sam Ciganka” i ,,da mi je samo pesmu da pevam”, dat je završni pečat pesmi. Pesmi, koja nas dovodi u situaciju da razmišljamo o načinu života koji vodimo. Postaju retki momenti kada nas pesma ponese (nije za sve kriv kovid). Mislimo li danas o ljubavi – toliko strasnoj da može da nas ,,uzdrma”, ili je svuda preovladao novac i materijalno. Da muškarac mora da bude ,,šik, šok i ček”. Želimo li zaista tu neverovatnu ,,lakoću postojanja” i slobodu? Slobodu da  mislimo, da želje pretvaramo u stvarnost koliko je moguće, da  pevamo, da trčimo bosi po livadi, da volimo, da plačemo i da se smejemo bez zadrške, a da drugi ne pomisle da smo psihijatrijski slučaj.

Aristotel rekao: ,,Onaj ko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan.” Može li se to, ili radije biramo kaveze (stvarne i nevidljive) za koje mislimo da su sigurna luka. I šta je uopšte u sadašnjim okolnostima sigurno?

Raspored stihova vizuelno liči na raskinute lance…svojevrsna poruka ženskom rodu da oslušnu svoje srce, da budu ono što zaista žele: majke, supruge,ljubavnice, umetnice, naučnice…da žive svoj život uz pravu ljubav, a ne po navici. I pesma – vesela ili tužna, uz smeh ili suze, da nas prati kroz život.  Ne zaboravimo onu našu čuvenu izreku: ,,Pesma nas je održala, njojzi hvala!”

Svetlana Mitić
Svetlana Mitić
Rođena 1955. godine u Beogradu. Po struci je profesor književnosti, a nakon odlaska u penziju se intenzivno bavi književnim stvaralaštvom. Osim pisanja priča i pesama za decu i odrasle, piše recenzije i urednik više izdanja drugih autora. Saradnica je izdavačke kuće ,,Glas Srbije" i el. časopisa ,,Pokazivač". Njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Zastupljena je u mnogim zbornicima savremene srpske poezije. Autor je sledećih knjiga: Zbirke pesama ,,Hirošima na Balkanu" (2019), Prikaza - ,,Čuvene žene očima pesnika i druge impresije"(2020), Zbirke pripovedaka za decu starijeg uzrasta ,, Avanture iz paralelnih svetova i druge priče" (2022) i knjige - diptih ,,Anica Doldura i druge priče" / ,,Trag u vremenu" ( 2024). Živi u Beogradu.