Dužnost je roditelja da ne smatraju decu svoju za isključivu svojinu svoju, no da ih vaspitavaju malo za sebe, a dosta za društvo.
Misao velikog vladike se nesumnjivo može povezati sa likom i delom glavne ličnosti ove knjige, kneginje Perside, supruge kneza Aleksandra Karađorđevića koji je vladao Srbijom od 1842. do 1858. godine, kada je došao u sukob sa Državnim savetom i bio primoran da abdicira. Nakon toga, bračni par Karađorđević se seli sa decom u Temišvar. Kneginja Persida je umrla 1873. godine u šezdesetoj godini u Beču. Godine 1912. njihov treći sin, kralj Petar, postarao se da posmrtni ostaci njegovih roditelja, budu prebačeni u kriptu porodične crkve Svetog Đorđa na Oplencu – mestu počivanja svih upokojenih članova dinastije Karađorđević. Činjenica je da se o kneginji Persidi malo zna, osim kada su osnovni podaci u pitanju. Međutim, njen brak sa Aleksandrom Karađorđevićem odlikovala je retkost za današnje vreme – darovala je Aleksandru, a samim tim i Srbiji, desetoro dece! Desilo se da su neka od njih umrla u mladim godinama, ali od onih koji su preživeli, najpoznatiji je upravo kralj Petar I, voljen i poštovan kao vladalac i dan-danas, narodu poznat kao Stari kralj ili kralj Petar Oslobodilac.
Da se vratimo kneginji Persidi ,,koja je bila dovoljno snažna i sposobna da ne ostane u senci znamenitih predaka i potomaka.” Ostavila je traga u kulturi i smatra se da je osnovala Prvo srpsko pozorište. Inicirala je takođe izgradnju crkve Sv. Ilije u Sokobanji, a crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Mionici je darovala skupoceni krst. Važan detalj koji govori o tome koliko je bila cenjena, jeste to da je zbog svog dobrotvornog rada i drugih delatnosti na planu kulture, bila odlikovana Ordenom padišaha, koji joj je dodelio sultan Abdul Medžid. Za ono vreme, jedinstvenstvena i izuzetna počast jednoj ženi!
Nekoliko motiva je očigledno podstaklo autorku knjige, Maju Kovačević da na svoj, poseban način osvetli još jedan lik iz naše istorije, kneginju Persidu Karađorđević. Prvenstveno je u pitanju jedan zajednički detalj iz stvarnog života – obe karakteriše velika porodica, s tim da je Maja majka jedanaestoro dece. Druga dodirna tačka bi bila da se i Maja Kovačević u okviru naše Srpske pravoslavne crkve, bavi humanitarnim radom kroz akciju ,,Voli, zavoli“. Kao kruna svega, stoji činjenica da je Maja Kovačević ujedno i predsednica udruženja koje pomaže porodice sa više dece, pod nazivom ,,Kneginja Persida“.
Kada uzmemo u obzir književnu vrednost najnovijeg dela Maje Kovačević, vrlo je originalan način na koji je autorka, kroz dijaloge kneginje sa ostalim likovima u njenom okruženju, predstavila nju i neke od njenih karakternih osobina. Inače, treba reći da je u delu vešto iskorišćena istorijska činjenica da je kneginja Persida najviše zapamćena po portretu koji je naslikala prva žena slikarka u Srbiji, Katarina Ivanović. Upravo ti momenti portretisanja, kada su kneginja i slikarka bile same – jedna sedeći na stolici, a druga za štafelajem, poslužili su da se postupno razvije priča i ostala dešavanja u knjizi. Urađeno je to maestralno, na slojevit način, kao dodirom čarobnog štapića. U intimnoj atmosferi potpunog razumevanja i saglasja dve duše, kroz unutrašnji monolog, retrospektivu i dijalog, pred čitaocima se otvaraju intime dveju žena. Slikovito je prikazano sećanje na rano detinjstvo kneginje Perside, koja još u tom dobu shvata da je rođenjem predodređena za nešto veliko. U tu svrhu poslužila je i epizoda susreta sa starcem koji je zapravo nešto kao glasnik božanske sile i moći. Motiv koji je karakterističan za autorku Maju Kovačević i koji se može naći u svim njenim delima. Jer, po njenom iskrenom uverenju, ništa se ne dešava bez božje volje, Gospod je taj koji određuje puteve, pastir koji uz pomoć otaca, crkve i vernika, čuva svoje stado.Postupno otkrivamo mnogo detalja stvarnih i izmaštanih o javnom i privatnom životu više čuvenih ličnosti, bilo da su u pitanju političke prilike, ili pak one vezane za književnost i uopšte umetnost. To su, naravno, knez Aleksandar, slikarka Katarina Ivanović, pesnik i učitelj velikog Njegoša, Sima Milutinović Sarajlija, ćerka Kleopatra i mali Petar, budući kralj Srbije, a kasnije, posle Prvog svetskog rata i Kraljevine SHS. Interesantan je način na koji autorka, kroz ispovedni monolog kneginje Perside, objašnjava sve ono što vezuje dubokim nitima kneza Aleksandra i nju. Nisu to samo međusobna ljubav i poštovanje. Nisu to ni brojni potomci, već i posebna vizija koju zajedno gaje, u iskrenoj želji da Srbija postane moderna, samostalna evropska kneževina. Oboje su savršeno svesni činjenice da to mogu da postignu samo uz negovanje kulturnih vrednosti i obrazovanja. Naravno, uz neophodne, posebne reforme. Na žalost, one nisu urodile plodom jer su naišle na veliki otpor tzv. Ustavobranitelja.
Lik kneginje Perside je nesumnjivo u žiži ove knjige. Susrećemo se sa suprugom, majkom, vizionarkom lepše budućnosti malene kneževine Srbije. Ona je žena – čuvar! Čuvar ognjišta i porodice, čuvar dece od kojih će jedno postati ponos svog, srpskog naroda i zajedno sa suprugom, čuvar ranjive Srbije u to teško, nesigurno doba kada je još bila pod otomanskom vladavinom. Karađorđevići, uopšte kao dinastija, u korenu i genima imaju tu njihovu snagu i volju da Srbija prednjači na Balkanu kao uzor napretka i kulture. Zbog toga imamo momenat kada kneginja Persida u jednom delu knjige proročki izjavljuje:
,,Mi ćemo se potruditi da ovaj grad postane grad kulture, pozorišta i knjižara,slikara i pisaca, baleta i opere, jer bez kulture nema naroda i nema države. Želimo da moja i druga deca budu obrazovana po evropskim merilima, da žive u civilizovanom svetu, jer čovek bez obrazovanja i kulture malo vredi, odnosno ne vredi nimalo i kao takav ne može biti koristan ovom narodu.”
Uslovno, rečeno izraz ,,grad” se svakako odnosi i na Srbiju našu kolevku, utočište i ishodište. Zato je vredno pročitati i imati ovu knjigu jer se rukovodi jednom velikom idejom koja se tiče naroda uopšte, a pre svega je vezana za buduće naraštaje. Lice koje treba da pokažemo svetu je očuvanje naših kulturnih i porodičnih vrednosti uz stalno usavršavanje i kvalitetno obrazovanje. Samo tako i jedino tako, možemo opstati kao narod i država.Ta poruka je naglašena posebno jakom scenom na završetku knjige kada se mali knežević Petar igra stiskajući u ruci kraljevskocrvenu boju. On je predstavnik tih novih naraštaja koji će doći! Crvena je boja krvi, ali i -radosti! Jasna asocijacija na ono što će se desiti u Prvom svetskom ratu kroz veliku pogibiju i žrtvu:
Srbija kao feniks, herojska i slobodna, Srbija kao klica nove kraljevine sa vladajućom dinastijom Karađorđević.
