Aktuelni događaji i neporeciva stvarnost nam opet nalažu da se posvetimo vekovnoj temi nad temama za srpski narod – a specijalno u ovim, posebno kritičnim mesecima. Koristimo izraz OPET (prilošku odredbu za vreme) namerno, jer se radi o pesmi ,,Ako te otuđe” iz zbirke naše poznate pesnikinje Milice Jeftimijević Lilić, pod naslovom ,,O Kosovu opet”( i nove pesme), u izdanju Panorame – Jedinstva (2019 g.) iz Prištine, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Čitajući zbirku, zainteresovani čitalac će svakako uočiti da odrednica OPET u naslovu knjige metaforično naglašava svo ono nasilje koje se dešava na Kosovu i Metohiji već vekovima, decenijama, iz godine u godinu – opet, i opet, i opet – ne bi li se srpski narod potpuno iselio sa tih prostora, i ne bi li se jednom za svagda odrekao svojih svetinja i Kosovskog zaveta. Međutim, ta odrednica se jednako odnosi i na srpski narod koji OPET i UVEK uporno ponavlja i pamti, ne samo umom, već i dušom sve zavetne reči vezane za ovu oblast koja ,,blista i diše svetinjom” u svakome od nas.
Pesma ,,Ako te otuđe” počinje čuvenim stihovima iz pesme ,,Vetri” Miloša Crnjanskog:
,,Smrt moja zavisi od pevanja ptica
A nemam ja doma ni imena”
Naravno, ovi stihovi kao početak pesme imaju posebnu asocijativnu funkciju koja se vezuje za tragičnu priču o progonstvu i izbeglištvu, nešto što je izmenilo životne puteve velikog pisca Miloša Crnjanskog posle Drugog svetskog rata, kada je veći deo života morao da provede u Londonu, a i naše poetese, u ovo novije doba. Devedesetih godina prošlog veka je sa dve ćerkice morala da izbegne sa Kosova i Metohije, izmakavši ,,komšijskoj kami i nahuškanoj hordi”. Identifikacija je potpuna, to su iste emocije izgubljenosti i neke vrste smrti. Jer, za dan ili dva – postaješ neko drugi, neko ko je izgubljen i u prostoru i u vremenu. Izbeglice ,,nemaju ni doma ni imena”! Metafore su jasne, nisi niko i ništa kada te ,,neka viša sila iščupa iz korena, otme ti sve što si imao, počev od doma, posla, finansijske sigurnosti, pa čak i uspomene u vidu fotografija iz porodičnog albuma.
Postoji nešto što je strašnije od smrti ili je jednako njoj. To je moguć konačni gubitak Kosova i Metohije:
,,Jer moje ime bez tvog ne opstaje
Nit’ moje bilo bez tvoga se čuje
Nit’ um moj bez tebe umstvuje,
,,Kosovo ravno, rano krvava”.
Poslednji stih je iz pesme ,,Kosovo”, Đure Jakšića, pravog pripadnika epohe romantizma kod nas, kada su emocije i rodoljublje bile osnov za povratak u krilo majke Srbije upravo tog njenog svojevremeno otetog dela, uz ,,rane krvave” i mnogobrojne žrtve.
Milica je u ovoj pesmi čarobnica koja rečima uspeva da sve ono što je geografski pojam, materijalno ili opredmećeno, zajedno sa našim svetinjama koje su utkane u dušu svih nas, dovede u jedinstvenu duhovnu ravan:
,,Ako te otuđe, zamreće
Molitve apostola pred Tvorcem,
Oslepeće Trojeručica svevida
A progledaće Dečanski
Da zlo vidi.”
Kontrast u poslednja tri stiha koji je nemoguć, nezamisliv umu i biću našeg naroda, jasno naglašava šta može da prati i obeleži prokletstvom svakoga kome padne na pamet da ,,otuđi” sve ono što čini ovu teritoriju svetom.
Poslednja strofa je bremenita porukama, opet u svrhu upozorenja svima. Ne samo mogućim potpisnicima, već i svim pripadnicima srpskog roda:
,,Ako te odseku,
Nećemo zaceliti ko ruka Damaskinu
Jer nema sile da tu ranu spoji.
Ako te otuđe, Kosovo,
Nikada više nećemo biti svoji, celi
Niti će biti isti svemir vasceli.”
Sve što je suština, nalazi se u ovoj strofi. Stih ,,Ako te otuđe” je zamenjen izmenjenom, jačom gradacijskom formom ,,Ako te odseku.” Prefinjena je to asocijacija na ruku Jovana Damaskina i legendu koja je povezana sa nastankom treće ruke na ikoni ,,Bogorodice Trojeručice”. Legenda je poznata svima koji su na bilo koji način zainteresovani za naše najvažnije relikvije. Pre mnogo vekova se desilo čudo ovekovečeno na toj ikoni darovanoj srpskom narodu. Danas se takva čuda ne dešavaju i zaista nema te sile koja će takvu ,,ranu da spoji”. Kosovo će i u tom slučaju biti ,,rana krvava,” koja se nikada zaceliti ne može, osim silom – kao što je silom i uzeto.
Stih,,Ako te otuđe” koji se ponavlja, opet sa određenom svrhom, ima značenje nečega mnogo goreg. To je mogućnost u ovim vremenima da se među nama nađe izdajica ili izdajnici koji bi svojevoljno i zarad bilo kakve koristi išli u tom pravcu. U slučaju da nadvladaju sile zla, zaista više ,,nećemo biti svoji i celi,niti će biti isti svemir vasceli.”
Zanimljiva je u ovoj pesmi namerna upotreba apostrofe, stilske figure koja znači obraćanje pesnika neživom pojmu. Milica Jeftimijević Lilić se direktno obraća Kosovu i to zamenicom TEBE-TE, koja u formalnoj komunikaciji u društvu svakako znači bliskost, baš kao što joj je blisko Kosovo po precima, rođenju i odrastanju. Nema direktnog obraćanja mogućim potpisnicima priznanja, a još manje pretnji. Sve odiše porukom upozorenja i mogućnosti koja ne sme da se desi ni po koju cenu.
Kosovo i Metohija jesu za nas izvor duhovnosti, neodvojivi deo našeg postojanja i opstanka odvajkada, imajući u vidu da se nalazimo tu gde jesmo, na vetrometini i neprekidno u sudaru sa interesima okolnih naroda. Ta bojazan, to ,,ako te otuđe”, nalazi se i u generacijama pre nas, onima koji su odrasli slušajući našu narodnu epiku uz potpuno srastanje sa Kosovskim zavetom. Može se komotno reći da je upravo taj Kosovski zavet postao u potpunosti deo našeg arhetipa. Ko je još spreman da izgubi svoju viševekovnu istoriju, naše junake, crkve i manastire?! Zaista bi u tom slučaju bili niko i ništa, skorojevići čije se trajanje može svesti samo na Miloša i Karađorđa.
Milica ovom pesmom preuzima na sebe posebnu mesijansku ulogu. Ulogu nekoga ko budi svest i savest o tome šta je srž našeg naroda, ono što mu život znači. To je Kosovo i Metohija, naš Jerusalim. I kako piše u ,,Novom standardu”, prof. književnosti Stefan Sinanović, ,,dužnost istorije je da upućuje na sadašnjicu, da neprekidno i nepotkupljivo opominje na budućnost”. Nemamo prava da se odreknemo naših predaka, naše istorije, odnosno naše prošlosti, a još manje naše budućnosti.
