Iako je celog života izbegavao da kupi kuću i mada bi se moglo reći da je njegov dom čitava planeta koju je proputovao i svuda stekao prijatelje, Prat se nastanio u Švajcarskoj 1984. godine i u kuću smestio svoju ogromnu biblioteku od oko 35 000 naslova koje je sakupio širom sveta. Iako se, ako se to za njega može reći, skrasio, on nastavlja da radi i putuje. I dalje je šestario svetom, družeći se sa prijateljima koje nikada nije zaboravljao. Doživotno vezan za Veneciju, tamo potpomaže, u svojstvu dobrotvora, rad jednog sirotinjskog doma. Mada je za sebe smatrao da je poslednji Prat, lepo se slagao, uslovno rečeno, sa porodicom. Kao i u svemu ostalom i u tom vidu se razlikovao od svakidašnjeg, budući da je imao mnogobrojne veze sa ženama koje je susretao na svom životnom putešestviju, što je iznedrilo šestoro dece sa četiri žene od kojih je troje rođeno iste 1965. Godine. Dvoje od njih, dečaka Luku i devojčicu Marinu, dobio je sa ženom srpsko-hrvatskog porekla po imenu Guki Vogerer. Opisujući susrete gde bi se našlo nekoliko žena koje su mu značile u određenom periodu života, i gotovo sva njegova deca, uz osmeh je saopštavao da je uglavnom morao da beži sa tih susreta kada bi svi osuli paljbu po njemu. Na to je uvek dodavao da možda i nije bio uvek dobar suprug, ali, mislio je da je bio dobar otac. Tvrdio je da su deca iz njegovih čestih odsustvovanja imala nešto pozitivno – njegovim rečima : “ barem im nisam visio na grbači od jutra do večeri, nisu bili toliko izloženi mom uticaju i lakše su mogli da izgrade sopstvenu ličnost”. Valjda zbog toga i nisu imali puno zajedničkog. Rezimirajući svoj život, kaže da je u njemu najznačajnije bilo njegovo stvaralaštvo: “ako ni zbog čega drugog, onda zato što se u njemu može naći objedinjeno i pročišćeno čitavo moje životno iskustvo… Zahvaljujući tom delu, žene koje sam voleo i same će ostati večno zamrznute, kao lepe zatočenice u kvadratima mojih stripova, sve dok neko ne bude otvorio album i dok ne budu krenule u skitnju po snovima čitalaca”.
Za sve vreme svog plodonosnog rada, Prat nije promenio način rada, čvrsto verujući u svoju dobitnu formulu koja glasi: “osam sekundi inspiracije i osam sati rada”. Svoj rad opisivao je i ovako: “volim da radim ono što sam radio i kao dete, da sanjam… Da sanjam kako moji likovi govore. Moj crtež mora da bude dopunjen rečima, ilustrujem ono što pišem i rečima dopunjujem ono što sam nacrtao. Zato je strip ilustrovana literatura, težak žanr. Postoji na hiljade pisaca i slikara, ali pravih autora stripa je malo: Miler, Manara, Mebijus, Kanif, Mek Koj, sve u svemu dvadesetak imena. Ono što ja radim treba nazvati ilustrovanom literaturom, u kojoj dolazi do spajanja reči i znaka!”
Vođen verovatno svojom intuicijom, Prat je u svojim poslednjim intervjuima datim neposredno pre nego što će otići u večna lovišta, govorio o velikoj misteriji koju je osećao u blizini. Želeo je da nestane tajanstveno, od poslednje strele poslednjeg ratnika sekte Dankali ili možda kao Antoan De Sent – Egziperi u svom avionu. Govorio je: „kada budem došao do krajnje tačke svog života, do smrti, probudiću se i naći u jednoj drugoj dimenziji, pa makar to bio i strip. Ili ću možda slediti instrukcije Margarit Jursenar koja pripoveda o kineskom slikaru koji je, osuđen na smrtnu kaznu, nacrtao brod na kome je pobegao na okean…”
Godine 1994, Prat se razboleo od raka debelog creva. Crtao je do same smrti, i 20. 8. 1995. Godine, na večni počinak prate ga melodije njegovog prijatelja Dizija Gilespija i Džoa Pasa.
