Pratovo delo koje se temelji na svemu što je u životu prošao i na zavidnoj količini obrazovanja postaje nepresušni izvor inspiracije za poprilično veliki broj napisanih doktorata. Avanture tako zamišljenog, a dobrim delom i proživljenog, junaka kao što je Korto Malteze, doživeće neslućenu popularnost koja će podstaći Hugovog poslednjeg izdavača Kastermana da preštampa njegove avanture u ogromnim tiražima koji su na godišnjem nivou dostizali neverovatnu brojku od preko četiri stotine hiljada primeraka, pa zato ni ne čudi što je Prat zadovoljno govorio da zamišlja dva stadiona Marakane krcata čitaocima i da svaki odnjih drži po jedan njegov album. Zbog svoje neverovatne avanturističke ličnosti i još originalnije vizuelizacije svojih avantura i snova, publika širom sveta će podsvesno sažeti Pratovu i Kortovu ličnost u jedan duh i jedan mit – tako je Hugo, tamo gde je prevazišao racionalno, sjedinjen s ličnošću Korta, na koga publika gleda kao na realno i postojeće. Takav doživljaj auditorijuma, uslovio je to da Prat često u svom poštanskom sandučetu pronalazi pisma, uglavnom ljubavna, koja su bila mahom naslovljena na Kortovo ime. Od ljudi sumnjive reputacije i morala, zavađenih sa zakonom, svake godine Hugo je dobijao sanduk vrhunskog vina. Prat to objašnjava njihovim poistovećivanjem sa Kortom, jer oni veruju, kako kaže, da Malteze pripada njihovom svetu, i on to ne može da porekne. Jednom prilikom su greškom lopovi upali u Pratov stan, a kada su postali svesni toga, ništa nisu odneli, otišli su ostavivši pismenu poruku. Na cedulji je pisalo: ’’Ne krademo od Korta’’. Zbog sve te neutoljive žeđi za Hugovim i Kortovim svetom, deo intelektualne elite ga svrstava među najveće velikane umetnosti uopšte, i on zbog toga više od bilo kog drugog autora zadužuje strip, jer od njega pa nadalje i strip se svrstava u ’’ozbiljnu umetnost’’, što na kraju kulminira činjenicom da se u Francuskoj i Belgiji strip danas poistovećuje sa književnošću, pojedini junaci dobijaju titule nacionalnih heroja, strip dospeva na univerzitete gde se izučava kao suverena umetnost, u Sjedinjenim državama pojdini stripovi se obrađuju na književnim predmetima na najrenomiranijim univerzitetima a neki su se okitili i književnim nagradama u toj zemlji. Nećemo ni da spominjemo kakav je samo uticaj strip izvršio na celokupnu svetsku kinematografiju. Naravno, sve ima svoju suprotnost, tako da su Huga Prata neki takozvani ’’ozbiljni intelektualci ’’ posmatrali sa određenom dozom prezira. On to objašnjava time što je verovao da su mu zavideli na načinu života. Dok su ga takozvane ’’intelektualne veličine’’ tih šezdesetih godina napadale citirajući Marksa i Markuzea, on se branio Homerom, Stivensonom ili Miltonom Kanifom, a kako kaže: „stari reakcionar Kipling mogao je da me gane više od Marksa i Markuzea, zbog toga su me svi ti pseudo intelektualci osuđivali. Za njih je moj posao bio beskoristan, a izvori na koje sam se pozivao infatilni… Kada se prisetim danas onoga što su pod korisnošću podrazumevali, osećam želju da budem beskoristan“. Ova njegova opaska je ujedno i naslov jedne od dve knjige njegovog prijatelja, Dominika Ptifoa, koje je napisao u sećanje na Prata.
„Želja da se bude beskoristan“ je i biografija Huga Prata objavljena od nedavno i kod nas u luksuznom izdanju Službenog glasnika i bila je jedan od vodećih izvora i za ovaj tekst, a druga, čiji bi prevod naslova na srpski mogao da glasi „S druge strane Korta“, posvećena je Pratovom delu. U knjizi „Želja da se bude beskoristan“ Ptifo tvrdi da ideologije više nisu u modi i da se ljudima poput Prata ostali dive. Prat na to mirno dodaje da je moda prolazna i da su njega čitaoci i pre zvaničnih priznanja voleli. On spominje i to da je i Borhes, jedan od njemu omiljenih pisaca, koji je nesumnjivo izvršio snažan uticaj na njega, i on bili na istom tragu. Mada se nije slagao sa nekim njegovim političkim ubeđenjima, Hugo smatra da su najverovatnije posedovali istu vrstu intelektualne radoznalosti iz koje su proistekle sličnosti u njihovim delima. To nisu reči nekog prepotentnog hvalisavca, niti on njima laska sebi, to su reči čoveka svesnog svog genija i veličine dela koje je ostavio za sobom.
