Često se pitam postoji li nešto lepše od priateljstva. Nije to ništa neobično, verovatno je svako od vas postavio sebi isto, ili slično pitanje, mnogo puta u životu. Ono što bi bilo zanimljivo, je, da li je bilo ko od nas, odgovarajući na pitanje bio iskren, najpre prema sebi, a onda i prema ljudima, koje smatar prijateljima. Biću iskrena, nisam bila iskrena, kada sam odgovarala. Nisam bila iskrena, ne zato, što to nisam želela, već zato što se nisam snašla. Mislim da je to najbolji opis, „nisam se snašla“. Uvek sam mislila da prijatelji na prvom mestu moraju biti iskreni, mnogi su me nažalost razuverili, i objasnili mi da im iskrenost nije primarna. Možda me to i ne bi tako pogodilo, da se nisam bezbroj puta uverila, kako oni nisu bili iskreni prema meni, ali su zato očekivali, da im ja okrenem svoju dušu naopako, kao majicu, koju bacim u neki ćošak, da sačeka pranje.
Tako sam i radila, ja sam njima sebe davala na dlanu, a oni su to kasnije iskoristili, i moja iskrenost mi se obijala o glavu. Zabolelo me je svaki put, ali kad prođe, ja se trudim da ne kopam po rani, puštam je da zaraste. Kada se oporavim, sve zaboravljam, idem dalje, što bi narod rekao „za iste pare“. Trudim se da nađem milion razloga, zašto je neko od mojih prijatelja, odlučio, baš tako da me pogodi. Nemam ja odgovore, ali ih pronalazim, kako god, nađem opravdanje, čak se nekad i na sebe ljutim, mislim kako nisam baš reagovala kako treba, i eto prijatelj mi se naljutio.
Nastavljamo dalje, kod mene je sve isto, i dalje volim prijatelja, koji mi je naneo bol, iskreno, nekad moja glupost ide tako daleko, da se i izvinim, za nešto, za šta nisam kriva. Mislim, samo neka smo i dalje u ljubavi, neka je mir među nama, jer prijateljstvo je biljka, koja mora da se pažljivo neguje. Desi se, recimo, da je ne zaliješ, ona uvene. Mislila sam da radim i razmišljam ispravno. Onda sam u nekim retkim trenucima shvatala, da me oni doživljavaju, kao nekoga, ko sve oprašta, kako se nikad ne ljutim, kako mogu da mi rade sve, a ja se na sve smeškam. Drugim rečima, doživljavali su me kao budalu.
Znam da ne možemo svi biti isti, ni isto razmišljati, bilo bi i glupo, da je tako. Često znam da kažem, kako imam predivan buket od prijatelja, koji su šareni, kao buket poljskog cveća, koji je baš zato tako lep, jer je različitih boja. Nije, sad shvatam to ispravan rezon. Postoje među mojim prijateljima oni, koji svet vide, kao crno, belu kombinaciji, ne žele u njemu ni malo boja. To što ja pokušavam, kroz razgovor da iznesem svoje mišljenje, ne da ih ubedim, već samo kažem, to im se ne sviđa. Počinju onda da pokazuju svoje kandže, iznose sve moguće i nemoguće činjenice,služe se raznim izrazima, koje su zapamtali, dopali im se, pa ih upotrebljavaju kao poštapalice. Toliko bi znali da me izbombarduju, da mi ponekad i suze zaiskre u očima. Progutam tada knedlu, shvatim da treba da prekinem tu suludu veleumnu tiradu, da ih pustim da misle da su rešili stvari, koje zamrsiše, Hegel, Spinoza, ili čak Platon stari.
Nekako ni kraj svega ne mogu sebi da objasnim. Ne razumem da neko uživa u tome da te pogazi, zato što drugačije misliš, izgledaš i živiš od njega. Taj neko se zove moj prijatelj, koji me na rastanku bezočno poljubi, kao da ništa nije bilo, verovatno misleći, kako ću ja koja i dalje verujem u bajke, zažmuriti, zaboraviti, oprostiti, pročitati svoju bajku za laku noć i zaspati. Zaspaću ja sa svojom bajkom, ali se plašim, da neću možda baš ovaj put uspavati i naše prijateljstvo.
