spot_img

Priče za decu i odrasle – IME

I pre nego se Dečak rodio, roditelji su razmišljali koje ime da mu daju.

Dugo su se tata i mama u noćima pre rođenja zabavljali birajući ime. Razgovarali, merili, upoređivali, smišljali, razmišljali, pisali na papiru, izvlačili ceduljice. Jer, ime jeste važno. Imenom će ga zvati svi, ime će pisati u knjižici, u dnevniku, na karticama, ime će pisati na torti, na balonima kad mu slave rođendane. Svuda gde bude bio i gde ide Dečak, biće sa njim i ići će i njegovo ime.

Zato su želeli da izaberu ime koje će sadržati svu njihovu ljubav.

Prvo su shvatili su da je ime nedovoljno da se iskaže sva ljubav koju mama i tata osećaju. Ljubav je život, ljubav su dani i noći koje će doći.

Želeli su najlepše ime da izaberu za svog dečaka. Ali, avaj, sva imena su lepa. Onda su shvatili da ne postoji najlepše ime na svetu. Baš zato neki roditelji daju dva imena svojoj deci. Žele da deca budu posebni, da ih ime krasi. A svako dete je posebno. I ne krasi čoveka njegovo ime, već čovek da značaj imenu koje nosi.

Sve što su više razmišljali bilo im je sve teže. Ipak, morali su da se odluče.

Onog dana kad se Dečak rodio, tata je otišao do jedne velike i glavne zgrade u svakom gradu, koju zovu Opština. Tamo je nekom čiki rekao da u veliku debelu knjigu, što se zauvek čuva, koja služi da se zabeleže svi važni dani rođenja  svih beba, upiše ime Uroš.

Kad su doneli Dečaka iz porodilišta kući, mama i tata su se malo plašili da li će se Dečaku svideti ime koje su izabrali. Zato su bojažljivo  milim glasom govorili: Uroše, sine, dobrodošao kući. Pa onda još nežnije: Uroše dragi, Uroše srećo , Uroše bebane. Dečak se meškoljio, malo plakao, pa su roditelji nastavili da se trude i da ga oslovljavaju najlepšim rečima koje su uspeli da smisle: Uki, Ukiša, Urkane, Ućko duško, pa onda srećo, sunce, mili, dikane, Zvali su ga najnežnijim glason i najumilnijim rečima birajući šta će najviše da mu se svidi.  I Dečak je počeo da se smeši. Što su se roditelji više trudili, on se više smešio, što se on više smešio, roditelji su se više trudili.

– Sviđa mu se ime! – rekla je mama.

– Stvarno mu se sviđa! – složio se tata.

Dečaku se stvarno svidelo ime, ali ne zbog te reči Uroš,  već zbog ljubavi koju je osećao u glasu mame i tate, dok ga izgovaraju.

Male devojčice i mali dečaci, ne razumeju reči, ali mnogo dobro razumeju osećanja, nežnost u glasu, toplotu dodira, sjaj u pogledu. Nažalost, neki odrasli vremenom zaborave te važne stvari koje znaju bebe. Neki odrasli kad počnu da razgovaraju rečima, počinju da greše. Zato odrasli dok uče svoje bebe, treba i sami da uče od njih, ono što su možda zaboravili, a što je vrlo važno.Reči mogu da prevare, da zbune, izazovu nesporazume, samo su osećanja nepogrešiva.

Mame i tate mnogo treba da paze kako se ophode prema svojim bebama, a još više kako oslovljavaju i kako pričaju jedno drugom.

Za malenog Uroša, njegovo ime je bilo najlepše kad ga izgovore mama i tata.

Dragana Kiklić
Dragana Kiklić
Jagodinka. Uživa da uči, ali dugogodišnja težnja ka znanju donela joj je samo "saznanje o neznanju". Ipak, trudi se da svaki put kad "od života dobije limun, napravi limunadu”.