Priče sa divlje granice pljačka u San Francisku ili…

Vestern priče nastajale su paralelno sa osvajanjem zapada budućih Sjedinjenih američkih država. Za doseljenicima koji su tražili blagorodnu zemlju i vodu ili zlato i srebro išli su novinari i slični poznavaoci slova (nepismenost je bila pravilo) i ispisivali stvarne dogodovštine koje su, po potrebi, umeli da “ukrase”. Stanovnici urbanizovanih obala rado su čitali takve priče sa “divlje granice”. Tako je vestern brzo postao popularan i nastavio to da bude kroz pisane medije i, kasnije, radio emisije odnosno filmove na velikim i malim ekranima. Mada mu već par decenija popularnost opada, ovaj žanr i dalje ima publiku. Deo popularnosti vestern svakako duguje i stripu koji je u svojoj jednovekovnoj istoriji, u svim oblicima (novinski, magazinski, knjiški), “vrbovao” generacije dečaka i vodio ih u avanture koje se pamte zauvek. Tu popularnost i atraktivnost iskoristili su i Đankarlo Berardi (1947), scenarista i Ivo Milaco (1949), crtač, stvarajući 1974.g strip junaka Kena Parkera (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Dvojac je početnu priču gradio pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) na šta su nadovezali iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je  traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi primereniji su dobu Dejvija Kroketa, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara; navikao je na teškoće i odricanja dok su njegovi protivnici skloni hedonizmu, bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

Četiri decenije od pojavljivanja u Italiji i posle edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Četvrti tom, sa epizodama “Pod nebom Meksika” i “Velika pljačka u San Francisku” (iz 1977.g), prati Parkerovu poteru za plaćenim ubicom Donaldom Velšom, odgovornim za uništenje plemena Indijanaca; naravno, Velš je samo izvršilac prljavih planova biznismena koji traže zaradu. Parker pokušava da uđe Velšu u trag iako je prošla godina od njegovog dolaska u Meksiko (u međuvremenu Parker je, pošto je od rane na glavi izgubio pamčenje, živeo sa Indijancima iz plemena Hunkpapa). Ipak, tragaču se sreća osmehuje zahvaljujući pomoći čudnog para – lepe Karmen i divovskog Ramona – te susretu sa prijateljem – starim Dašom, Dašijelom Foksom. Velš, pak, šuruje sa lokalnim generalom koji ima predsedničke ambicije; kompanjoni, međutim, ne veruju jedan drugom a general se uverava da ga je Velš prevario što mu se ni malo ne dopada… U krvavom obračunu stradaju Karmen i Ramon a Velš beži. Ken i Daš ga prate…

Da je Velša teško ubiti uveriće se i ajkule na početku epizode “Velika pljačka u San Francisku”. No, i Velš ima svoje slabosti: koketne a sposobne žene, kakva je Dona Ešford, snalažljivi džeparoš, i zlato koga ima u državnoj kovnici novca na brdu iznad San Franciska. Njih dvoje pripremaju veliku pljačku dok Parker i Daš pokušavaju da otkriju Velšovo skrovište. Vrlo su blizu ali uvek korak iza ubice sve dok Ken ne uhvati balon kojim Velš beži sa otetim zlatom. U obračunu noževima Velša, konačno, izdaje sreća i – pravda je namirena…

Berardijeve varijacije vestern obrazaca efektne su i uzbudljive, protkane svakovrsnim prepoznatljivim mestima (vlastoljubivi meksički generali; Karmen i Ramon koji su još jedna inkarnacija priče o lepotici i zveri ili Esmeraldi i Kvazimodu, zvonaru bogorodičine crkve) odnosno šarmantnim minijaturama (obavezni gradski odrpanci i pijanci kao i musavi vragolani koji pomažu junacima). Ozbiljni ton priče pravovremeno se “relaksira” humornim epizodama i gegovima. Uverljivosti zapleta bitno doprinosi Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, dostiže do slobodne, na momente lepršave linije koja je njegov „zaštitni znak“.

Četvrti tom „Kena Parkera“ učvršćuje ugled ovog „vesterna sa dušom“ kao serijala koji, iz epizode u epizodu, napreduje u smeru usložnjavanja i višeznačnosti što ga, sveukupno, čini nezaobilaznim reperom za svakog ljubitelja kaubojskih „priča u slikama“.