Upeklo sunce žestoko na svetog Iliju. Ovo leto je pakleno, ljudi gotovo da u toku dana nema na ulicama, ali čim padne noć, počne da se dešava nešto, da se živi. Kaldrma se mučena i ispucala presijaa kao da zna da će pored te muke danas preko nje preći mnogo ljudi i konja. U samom vrhu dugačke ulice vidi se crkva. Ne tako velika ni lepa. Na vrhu je bio užareni krst i stara kupola, a odmah do crkve česma koja jedva da je ispuštala kap vode. Vrelina je sve zarobila, ali večeras je slava kod efendi Sime.
-Mamo, večeras li idemo kod efendi Sime na slavu? –zapita je crnokosa devojka u zlatnim šalvarama i sa crvenim jelekom svoju majku.
-Večeras mori Stano, večeras. Kakva si lepojka, ubava, sva će momčad sam u tebe da gledaju!-šaljivo i ponosno je odgovorila majka. Stana je ličila na svoju majku Leposavu. Leposavi je muž umro dok je Stana bila mala, ali kuća njihova je ostala čista, poštena i gospodska. Njih dve su sada zajedno išle da kupe za kuću neke potrepštine, ali majka je htela da pokaže i svoju lepu kćer ljudima, da vide kako je ona lepa i kako se dobro drži.
Pao je mrak, mesečina je osvetlela celu varoš. Ljudi su izlazili iz kuća, bogatiji su sedali u kola i terali konje do svojih odredišta. Mnogo njih je išlo kod efendi Sime na veselje. On je bio poznati gazda. Bio je imućan, imao je sina i ženu i najveću kuću u gradu. Dvospratnica sa ogromnim dvorištem i kapijom od kamena koja je tu još od vremena njegovog dede. Iz kuće je dopirala muzika. Čula se zurla, daire, pesma. Čuli su se i uzvici devojaka koje su u kratkim nabreklim jelecima i u kratkim suknjama igrale kako bi zabavile goste.
-Deder dete, donesi nam more tu domaću!-vikao je domaćin devojci koja je služila u kući. –Ovo ti je prijatelju najbolja rakija! Odavde pa do Niš nećeš bolju da popiješ! – hvalio se domaćin na sav glas. Gosti su se smejali, jer je to govorio svake godine. – Što se smejete more? Evo Simče, ti im rekni! Evo on ne laže! – vikao je pokazujući na sina.
– E! Probajte, nećete se pokajete ič! – ubeđivao je sada sin. On je bio šesnaestogodišnjak, kratke crne kose, mršav ali čvrst.
Svi su sedeli za velikim okruglim soframa, a u jednom uglu je sedela i Stana sa drugaricom. Majka ju je tu ostavila jer je otišla da pomaže u spremanju lepih jela.
-E, kakva je pusta! Vidi te oči, vidi ta puna crvena usta, ko krv da je sipala na njih. Iz zlata da je skujueš, će progovori bre! Gle, kako srče kafu, gle, kako zabacuje onu njenu kosu, crnu kao ova noć! – vikao je Stevča. Bio je to mladić Simčetovih godina, lepo obučen ali siromah.Živeo je samo sa bratom i majkom. Majka mu je bolesna, a brat se na njega liči. Sede jedan pored drugog i piju.
Sve se oseća na alkohol, na dim od duvana. Jedva da se vidi drum kraj sobe od sivila. Stana je još sama sedela i potajno gledala u Stevču.Znala je ona da je ovaj voli, ali, nije smela nikad to da kaže.Počela je i neka pesma koja je pogodi u srce, videvši da joj majke još nema, ustade i poče da igra. Niko nije ni obraćao pažnju osim Simčeta i Stevče. Stevča ustade i onako pijan dođe do nje.
Ona ga je gledala krupnim crnim očima i smejala mu se, saginjala se napred i pokazivala svoje bujno poprsje. Dovodila je Stevču do ludila. Ovaj je kleknuo pored nje dok je igrala i uvrtala bedrima pred njegovim očima. On se smejao, iz očiju mu je vatra izbijala, već ju je njima ljubio. Sa drugog kraja sobe stizao je Simčetov pogled. Bes mu je kuvao iz njih, činilo se pobio bi sve prisutne. Gledao je u Stanu koja je uživala u zanosu svog tela i povremeno pogledavala u njega.
-Dosta more! Dosta! –urlao je Simče iz svog usamljenog ugla. –Zar u moju kuću ovako da bude? Zar na moje oči da mu igraš tu, a Stano!? A ti, pseto jedno! Moju si devojku našo da obmanjuješ? Dođi da te ubijem!- i potrča preko niskih stolova i ljudi koji su ga u čudu gledali.Prišao je Stevči koji jedva da ga je čuo, što od alkohola što od želje da ne obrati pažnju ni na šta osim na Stanu. Simče ga podiže sa zemlje i udari u vilicu. Ovaj se stropošta na pod još uvek sa osmehom i onesvesti se.
Odmah su svi pritrčali da ih razdvajau, ali bilo je već kasno. Simče je izbacio bes, a Stevča je od svog primio gnev i ljutnju koja se taložila u njemu već mesecima.
Stana je sutra ujutru morala da ode iz varoši. Kada joj je majka saznala za sramotu, poslala ju je kod tetke u provinciju. Nikada se više nije vraćala. Majka joj se posle nekoliko nedelja razbolela i umrla. Simče se oženio nekom drugom devojkom, imao je dvoje dece, ali nikad nije bio nasmejan. Voleo je jednu koja je ko zana gde i koja mu nikad tu ljubav nije uzvratila. Stevča je svoj život promašio. Čitav vek se smejao svojoj sreći, onoj noći kad ga je gledala, onoj mesečini koja ih je zajedno kroz dim oblivala. Sa osmehom je i umro.
Lazar Đoković
odeljenje III7
Prva kragujevačka gimnazija
Profesor: Svetlana Rajačić Perić
