Tijana Banović je iz inata osnovala sajt blacksheep.rs, koji se pretvorio u veliku ekipu ljudi, ili sajtovski rečeno – u veliko stado crnih ovaca. Iz ljubavi piše. Zatvorenih očiju sluša maestra Rundeka. Sarmu obožava kao kakvo neprikosnoveno božanstvo. Grafite smatra tajnom umetnošću koja je namenjena samo onim strpljivima koji vole da istražuju. Trenutno u poteri za trećom diplomom. Prvi intervju sam dao njoj, tada kao još neko ko je jako slabo pisao. Sada, kada lagano skidam pomoćne točkiće, na meni je da joj se odužim, pa sam popričao sa njom o raznoraznim stvarima.
-Osnovala si sajt kao udaranje tvrdoglave kontre činjenici da je danas ljudima bitna samo dobro poznata starleta. Zašto danas mladi radije blenu u takve, kad sa druge strane imaju i mesta i uslova gde mogu sasvim slobodno i iskreno da se iskažu, i da neko drugi čuje za njih?
Kontriranje je jedan od najboljih srpskih brendova, pored hrane i ljudi. Blacksheep.rs je nastao u neku ruku iz inata, kontre, neozbiljnog razgovora i sna. Sa druge strane, blacksheep su ljudi, tačnije zajednica ljudi koja sebe stvara. Sa treće, je „štap i kanap” varijanta, a takve varijante često pobude kreativnost. Raštrkani po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini spojili su se u jednoj maloj crnoj tački. I nama je lepo, a i čitaoci se ne bune nešto naročito. J
Možda je upravo problem u slobodi i iskrenosti. Šta je danas sloboda i iskrenost? Ili, ako ti neko pruži mogućnost da se slobodno izraziš, šta ćeš da učiniš sa tom slobodom? Da li ćeš znati da je iskoristiš ili će tebe iskoristiti strah. Različiti strahovi su u ovoj igri. Strah od umiranja pred publikom, strah od početka, neuspeha, kritike, pada, inicijative, pokreta, govora/pisanja. Zato je lakše kritikovati starlete ili se diviti njenim novim grudima.
-Široko je poznato da danas završavanjem fakulteta, čovek postaje samo više konkurentan među nezaposlenima, a ne konkurencija kao intelektualni potencijal. Odakle tolika volja i snaga da svoje obrazovanje proširiš na čak tri oblasti?
Sistem nam nameće izbore. Jedan od važnijih izbora te sačeka dok si još „zelen i mlad”. Zove se fakultet i dolazi u kombinaciji sa neostvarenim željama, čestitkama i pozdravima tvojih tetaka, strina, komšiluka… Odluka je nekada veća od onog koji treba da odluči. Izabrala sam ljubav i upisala studije književnosti. Pred sam kraj studiranja sam shvatila da izučavanje iste više nije sfera mog interesovanja, da više volim da uživam u napisanom, nego da tumačim. Kao i što to biva u ljubavi, raskinula sam i promenila partnera. Novinarstvo je ovog puta bilo logičan izbor, koji je uslovilo dalje usavršavanje u svetu web dizajna, a taj web dizajn je otvorio put ka dve stipendije u domenu marketinga.
Neka „odustajanja” mogu da budu dobra, ukoliko ne odlučiš da sedneš, nego nastaviš da hodaš. Dakle, volja i snaga leže u tome da sam shvatila da nisam rođena samo da sedim.
-Jedan filozof, Emil Sioran, kaže ako želimo da upoznamo neku zemlju, treba da čitamo njene drugorazredne pisce. Sve ostale naziva „sumnjivim svedocima”. Koliko nas neki stranac može spoznati kroz posećivanje i čitanje Crne ovce? Šta će sve zanimljivo i neobično saznati?
Saznaće da i mali mogu da budu veliki. Da smo okruženi umetnicima sa kojima smo radili intervjue, za koje neretko zna samo uža familija i prijatelji. Da ti isti umetnici zaslužuju da za njih zna ceo svet. Da su putovanja sa nama besplatna.
-Poznato mi je da si ljubitelj grafita. Kakav je to vid iskazivanja? Imaš li neki omiljeni, kako glasi, i jesi li se ikad upustila u šminkanje neke javne površine u boje tvog bića?
Treba napraviti razliku između „ulične umetnosti” i vandalizma. Nije svaki grafit umetnost. No, ovo je već polemika koja se vodi između gradskih vlasti i crtača grafita, kao i onih koji vole da vide grafite i onih koji smatraju da je to uništavanje javnih površina.
Ljubav prema ovoj vrsti umetnosti se rodila spontano. Volim da šetam gradom i da primećujem detalje (nekad pomislim da bih i na Mesec mogla peške). Takva pešačenja su „zdravija”, ukoliko umeš slobodno da komuniciraš sa svetom ulice, da „vidiš” poruke i slike. Grafiti me inspirišu, volim da ih fotkam za svoj folder, jer im se na taj način stalno vraćam, dok druge izbacujem na Instagram. Omiljeni: „Moj bog je moja mama”; „Da li je pornić deminutiv?”; „Platonski, beogradski, kaporovski”. Jednom sam dobila na poklon grafit „Princezo, javi se” i nisam ostala dužna.
-Kako nastaju tvoje priče i ko najviše utiče na njihovo nastajanje? Čitajući ih, zaključujem da si vrlo rečita, ali da dosta toga kažeš sa izuzetno malo reči. Dok se igram rečima i mnogo toga razvlačim kroz izuzetno veliki broj reči (baš kao ovo pitanje), ti to sve skratiš na svega nekoliko. Da li je to prirodni tok misli ili definisan stil pisanja?
Hvala ti na ovom komplimentu. Kažu da sam išetala sa stranica nekog Kaporovog romana, u starkama. Uglavnom me porede sa Anom iz dela „Beleške jedne Ane”, što je tek kompliment. Vodim se onim „manje je više”, da ne možeš biti dobar u nečemu ukoliko ne daješ sebe. Uglavnom provlačim detalje iz svog života, mada znam da budem lešinar i da iskoristim tuđe iskustvo, da neobavezno ćaskanje sa prijateljima pretvorim u tekst. Kad mi se psuje, ja psujem. Kad mi se kuka, kukam. Kad sam zaljubljena, to se oseti. Igranje i spontanost. Ne znam kako se zove taj stil, ali se držim rečenice Toni Parsonsa i “pišem zato što mi je skupo da plaćam psihoterapeuta”.
-Čitaoci vrlo često šeruju, kopiraju i koriste delove tvojih priča, i retko ko to potpisuje, time kršeći osnovna autorska prava. Da li ti to smeta, i kako izlaziš na kraj sa time? Kako uopšte gledaš na autorska prava u pisanju, da li su reči svačije, ili ipak mora postojati neka granica?
Autorska prava su nedovoljno regulisana na internetu. Prepušteni ste dobroj volji urednika i ljudi koji vas čitaju. Oni su ti koji odlučuju da li će staviti izvor ili vaše ime i prezime. Dakle, onog momenta kada pustite svoj tekst, doslovno ste ga pustili da mu svako radi šta hoće. Lagala bih kada bih rekla da mi to nije smetalo, da nisam doživljavala kao krađu. Lagala bih i kada ne bih priznala da sam imala potrebu da se potučem zbog reči, da se iznerviram ili da zaplačem.
Nekada je ‚‚plagiranje”, ‚‚recikliranje”, ‚‚uticaj” rečenica na čitaoca nesvestan. Nekada vam namerno neko gura prst u oko. Nekada vas neko slučajno ne potpiše, pa osudi druge da vas traže po Fejszbucima. To mi se dogodilo sa tekstom ‚‚Ćaletova”, koji je preuzet i potpisan na tridesetak portala. Oni koji ga nisu potpisali, naterali su urednike koji i dalje potpisuju tuđ rad, na pravu malu istraživačku avanturu.
Ključni momenat je kada shvatiš da je na tebi da pišeš, da rasteš uz svoje delo i da zaboraviš na ego. Posle jednog teksta mi je prišla devojka koju ne poznajem i zagrlila me je. Jedan drugi tekst mi je doneo osmeh koji ne mogu da skinem i možda ljubav. To su ti momenti koji su značajniji od potpisa.
-Imao sam loše iskustvo, gde mi je eminentan pisac rekao da sam previše mlad da bih bilo šta pisao. Misliš li da je to ispravno stanovište, i na konto toga, može li svako da bude pisac?
„Biti mlad” ili star je stanje duha. Tako je i sa pisanjem. Treba slušati sebe i misliti svojom glavom. Moraš neprekidno da čitaš, da stalno piskaraš, da razvijaš svoj talenat i zanat, da prisluškuješ ljude u prevozu, da naučiš da slušaš, da umeš da prihvatiš kritiku i sugestiju, da prerasteš svoj ego. Verujem da svako ko se kreće ovakvom putanjom ima mogućnost da postane pisac. Verujem i da će ti na toj putanji svako pričati svašta. Ti ne treba da budeš svako i da mu poveruješ, jer je eminentnost diskutabilna kategorija.
-Danas devojke sanjaju o izvajanim, istetoviranim tipovima, sa onom trodnevnom bradom, koji žive u dvesta kvadrata, u centru neke metropole i po zanimanju su frajeri. To postoji samo na Instagramu. Da li moraš biti lep i išaran da bi bio kavaljer? I koje su to danas cenjene, a koje društveno prihvaćene osobine i vrline?
Kada smo razgovarali o ovoj temi, definisali smo da takvi „frajeri” postoje u paralelnom univerzumu i da jašu jednoroge. U ovom našem univerzumu, te ta neka realnost ili jaše ili ti jašeš nju, svejedno je da li si lep ili ružan. Ceni se iliti „prolazi” šljokičavost, šund, pozeraj, razgolićenost… Nema potrebe da dalje navodim, jer je to sto puta ispričana priča, koje smo jako dobro svesni i koju osećamo. Sad, neko nešto radi po tom pitanju, neko kuka, neko ćuti i gleda. Retko pričam/pišem/radim nešto zato što tako treba, ili zato što zvuči vaspitano i lepo. U jednom tekstu sam napisala da mi ne treba frajer koji će da me otrese, već da me zatrese. Ako je kavaljer, još bolje. Meni je to „društveno prihvatljivo”.
-U slobodno vreme naslađuješ se zvucima i rečima Rundeka i Hladnog piva. Mogu reći da je to jedan potpun i zaokružen balans. Darko je sanjiv i romantičan izvođač, dok je Hladno pivo iskren i prgav bend. Da li oni zajedno kroz svoju muziku reflektuju tebe i tvoje stavove, želje i mišljenja?
Muzičar Vladimir Nišević, kog jako cenim, je rekao: „Samo pojačaj muziku i pusti je u sebe. Idi s njom gde god želiš.” Moj odabir za „gde god želiš” su Hladno pivo i Rundek. Reflekcija si onoga što slušaš, čitaš i gledaš.
-Kada bi mogla da namestiš svoju zemlju muzike, knjiga i dobrih ljudi, ko bi u njoj živeo? Da li bi uvrstila sam vrh književnog sveta, sa kojima bi mogla da razmatraš krupne knjige, ili bi to bili pisci u povoju, sa kojima bi stvarala novu reč? Kakav CV bi morao neko da podnese kako bi dobio vizu za tvoju zemlju? I kako bi se zemlja zvala?
Težim da mi život bude kao švedski sto. Kao takav, satkan je i od „sitnih i krupnih” specijaliteta. Poenta je u ukusu i šarenolikosti. Moj vrh čini porodica, prijatelji, blacksheep pisci, pesnici i blogeri. Tu je i Ivo Andrić, Momo Kapor, Žak Prver, Mihajlo Pantić, Miroslav Krleža, Ivan Tokin, Jelena Ranković, Mjuriel Barberi, Justejn Gorder, Erlend Lu. Što se muzike tiče, pored Hladnog piva i Rundeka, u mojoj zemlji se sluša „EKV”, „Haustor”, „Stray Dogg”, „Ničim izazvan”, „Ti”, „Duo Gitarinet” „U pol’ 9 kod Sabe”, „Manu Chao”, „Angus & Julia Stone”, Ana Ćurčin, Vlada Divljan, Leonard Cohen, Hozier… Naravno, ovo nije kraj, jer stalno otkrivam nove ukuse.
Viza je osmeh i zagrljaj. Zemlje ne treba da imaju imena.
Tijana nije toliko stidljiva devojčica koliko izgleda. Često piše i svoje radove i radove prijatelja objavljuje na sajtu blacksheep.rs. Skoknite do tamo, i sigurno se nećete pokajati. Ali, pre nego što odete, obavite sve bitne poslove, jer ćete tamo ostati mnogo duže nego što ste očekivali. Ako imate nešto što bi želeli da pročita širi krug ljudi, pišite joj, neće vas „iskulirati”. Ako ipak nećete, iskreno se nadam da ćete makar iz njenih i tuđih priča dobiti ogromnu inspiraciju, nove ideje, i da će vam svaki dan biti nasmejaniji i lepši.
Autor: Tihomir Škara
Tekst preuzet sa: http://www.beogradskanedelja.rs/novosti/intervju/pricali-smo-sa-crnom-ovcom/
