Bila je 1927. godina kada je Despina Ahladioti sa suprugom Kostasom stigla na nenastanjenu stenu oko koje su sporili Italijani i Turci, samo da bi pobegla od rodbine koja nije odobravala njen brak. Ostalo je, što se kaže, istorija.
U okeanskom i morskom bespuću koje pokriva oko 70 odsto tla naše planete, postoji veliki broj golemih i važnih ostrva, i daleko veći broj manjih na kojima žive ljudi raznih rasa, naroda i vera. A onda, postoje i ostrva koja su goli kamen u vodenoj pustinji, nenastanjena i nebitna, za koje zna mali broj ljudi, i čija imena ostaju sahranjena u administrativnim fiokama.
Egejsko ostrvo Ro, nadomak maloazijske obale Turske, bilo bi upravo takvo ostrvo, neznano i zaboravljeno, da nije bilo jedne hrabre Grkinje koja ima posebno mesto u srcima naše braće Helena.
Ko je u pitanju, uskoro ćemo otkriti, ali pre toga – kraći uvod je neophodan. Ostrvo Ro ima površinu od 1,6 kvadratnih kilometara, i stoga reći da je u pitanju stena nije daleko od istine.
Nalazi se u blizini ostrva Megisti (najistočnije tačke Grčke), poznatog i pod italijanskim imenom Kastelorizo, pa je stoga u sklopu ostrvlja Dodekanez; Megisti (koje je, sa dužinom od 5 kilometara i širinom od 3, i samo po sebi neveliko) sa ostrvima Ro i Strogili čini zasebnu opštinu okruga Rodos, koji se nalazi u sklopu periferije Južni Egej.
Nakon Velikog rata, ova grupica ostrva bila je predmet spora između Kraljevine Italije i novonastale Republike Turske, spora koji je rešen sporazumom iz 1932. godine, kada je Ro pripao italijanskoj strani. Grčkoj je dopao tek 1947. godine, dakle, nakon Drugog svetskog rata i propasti italijanske imperije.
Ali pre toga, čak i pre ovog sporazuma između Turaka i Italijana, na potpuno nenastanjeni Ro (broj stanovnika: 0) stigla je žena po imenu Despina Ahladioti, rođena na susednom Megistiju 1890. godine, navodno u dobrostojećoj porodici (njena braća i sestre su se iselili u Njujork) koja nije podržala njen izbor za muža. Zato je sa svojim Kostasom 1927. došla na ovu stenu da bi pobegla od nasrtaja rodbine; njih dvoje doneli su sa sobom nekoliko koza i kokošaka, zasadali skromni povrtnjak, i tako živeli.
Barem do 1940. godine, kada se njen suprug razboleo (po drugom izvoru, jarac mu je naneo teže telesne povrede). Tada je ona zapalila tri vatre ne bi li obavestila stanovnike Megistija da joj treba pomoć; pomoć je stigla, ali prekasno, pošto je Kostas umro na čamcu koji je došao da bi ga prevezao do lekara.
Despina je tada, namerena da ne napusti svoju stenu, na Ro dovela svoju slepu majku (koja je pristala, naravno), a koju će kasnije, nakon Drugog svetskog rata, kada ova bude umrla, lično u čamcu na vesla prebaciti na Megisti radi pogreba.
1943. godine, nakon Dodekaneske operacije kojom su Saveznici pokušali da osvoje ovo ostrvlje i preotmu ga od Italijana (nisu uspeli, došlo je do direktne nemačke okupacije), većina grčkog stanovništa ovog arhipelaga izbeglo je na Kipar i na Bliski istok.
Ali ne i gospođa Despina. Ona je ostala i počela svakoga dana — bez obzira na vremenske prilike — da podiže grčku zastavu u zoru, te da je spušta u suton, uprkos nemačkom okupatoru.Istovremeno, pružala je svaku traženu pomoć grčkoj Svetoj četi (drugoj reinkarnaciji one slavne tebanske iz antike) iz koje su kasnije nastale specijalne snage grčke vojske.
Ro je – skupa sa Megistijem i Strogilijem – pripao Helenskoj Republici 1947. godine, odredbama Pariskog mirovnog ugovora, ali to Despinu Ahladioti nije sprečilo da nastavi da podiže i spušta grčku zastavu. Prozvana Gospa od Roa, činila je to i narednih decenija, neumorno, a stanovništvo Megistija je sve starijoj ženi svakih par nedelja slalo hranu.
Međutim, avgusta 1975. godine se razbolela i morala je na nekoliko dana da napusti Ro. Kada se vratila, imala je šta i da vidi: turski novinar Omar Kačar sa dvojicom pratilaca iskrcao se na njenu stenu i na četiri metra visokom stubu postavio zastavu Turske! Despina ju je odmah skinula, i vratila grčku.
No, već 1. septembra iste godine neki Turci su zastavu svoje zemlje istakli na ostrvu Strongili. E, to je već bila kap koja je prelila čašu: naježićete se, ali grčka mornarica je kao podršku ovoj svojoj hrabroj Gospi od Roa poslala jedan bojni brod — „G. Pezopulos“. Nakon toga incidenata više nije bilo, a ona je nastavila da vrši svoju životnu misiju, tu simboličnu svakodnevnu pobedu malog čoveka.
Upokojila se 13. maja 1982, u 92. godini života, u jednoj bolnici na Rodosu, gde su je prebacili radi lečenja. Iako nije imala status veterana, sahranjena je na Rou u sve vojne počasti, jer vojnik je bila, iako ne na papiru, a narodni heroj svakako, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je odlučila da živi na pustom ostrvu samo da bi ono i u praksi, kao i u teoriji, bilo grčko. Uostalom, još za životu su je upoređivali sa Jovankom Orleankom i Budikom.
Odmah nakon smrti Despine Ahladioti grčka vojska je donela odluku, da se na Ro postavi jedna omanja četa čiji je osnovni zadatak da sačuva tradiciju podizanja grčke zastave, koju je ona uspostavila; ako njih ne računamo, broj stanovnika Roa ponovo je nula. Na Megistiju joj je podignut spomenik.
Izvor: srbijadanas.com
