I bez činjenice da se smatra jednim od najodgovornijih osoba za izbijanje Prvog svetskog rata nemački car Vilhelm II je imao prilično neobičan život. I to bukvalno od trenutka kada je rođen!
Vilhelm II rođen je 27. januara 1859. kao sin pruskog princa Fridriha III i Viktorije, inače najstarije ćerke britanske kraljice Viktorije. Prilikom porođaja povređen mu je vrat i glava tako da mu je leva ruka bila paralisana. Pored toga bila je kraća za oko 15cm od desne.
Kako bi se a neki način ispravio ovaj nedostatak, Vilhelm je kao dete bio izložen raznim šok terapijama. Jedna od njih bila je krajnje bizarna – umotavanje ruke u krzno divljih životinja.
Na kraju, ništa nije pomoglo, a ovaj fizički nedostatak je dosta uticao na nezgodan temperament koji je Vilhelm razvio. Svoju anomaliju kompenzovao je konstantnom težnjom da bude vrhovni vojni komandant.
Edipov kompleks Vilhelma II
Vilhelm II imao je jaku seksualnu fiksaciju vezanu za majku. Često je majci pisao pisma u kojima je opisivao njene ruke.
– Ponovo sam vas sanjao. Ovog puta smo bili u vašoj biblioteci. Ispružili ste ruke I snažno me zagrlili. Zatim ste nežno skinuli rukavice i moje usne su se našle na vašoj ruci. Kako bih voleo da se to desilo kada smo zadnji put bili sami u Berlinu – pisao je.
Psiholozi imaju stanovište da je Vilhelm II na ovaj način ispoljavao seksuane fantazije prema majci.
Takođe je bio jako prvržen svojoj baki, britanskoj kraljici Viktoriji i često je isticao kako, od svih unučića, ona njega najviše voli.
Poznato je da je ova opsednutost rukama prerasla u pravi fetiš. Kao sasvim odrasla osoba Vilhelm II je često tražio svojim parterkama da skidaju rukavice kako bi uživao u njihovim rukama. Ljubio bi ih od prstiju pa sve do lakta.
Zrelo doba
Kajzer Vilhelm II bio je opsednut jahanjem i provodio je i do šest sati dnevno u druženju sa konjima. Toliko je bio opsednut jahanjem da se za njegovim radnim stolom umesto stolice nalazilo sedlo!
Niko na dvoru nije želeo da mu se suprotstavi jer su se ljudi generalno plašili njegovog nezgodnog karaktera.
Voleo je da pljeska mladiće po zadnjici, čak je i osnovao tajno društvo “Belih neženja” za koje se pričalo da su članovi u obavezi da pokazuju svoju otkrivenu zadnjicu Kajzeru.
Opsednutost uniformom
Vilhelm II nije posedovao nijedan kućni mantil. Jednostavno nije izlazio iz uniforme. Imao ih je preko 400. Bilo je najnormalnije da promeni devet uniformi tokom večeri. Posedovao je i zlatan šlem od koga se nije odvajao. Toliko je bio zaluđen uniformama da ih je sam i dizajnirao.
“Nezgodna” šala
Vilhelm II je jednom prilikom sa furstenbergškim princem otišao u lov. Princ mu je za vreme lova priredio neobičnu tačku. Naime, na Vilhelmov užas, marširao je u roze baletskoj suknji. Za vreme svog “nastupa” princ je navodno dobio srčani udar koji nije preživeo. Vilhelm je danima posle toga patio od napada panike.
Preferirao je isključivo društvo generala i voleo je da provodi vreme van Berlina. Najčešće je išao u lov. Svoje generale postavljao je više na osnovu njihovog fizičkog izgleda nego po stručnosti jer je mnogo polagao na snažne i naizgled zdrave ljude, rekli bismo “kao od brega odvaljene”.
Kako “pokoriti” Ameriku…
Imao je kajzer nekih zaista suludih ideja. Kao vrhovni vojni zapovednik planirao je napade na Njujork i Boston. U Americi je video veliku pretnju i planirao je da je pokori sa 100.000 vojnika. Išao je toliko daleko da je nemačku ambasadu u Vašingtonu smatrao ideanim mestom za iskrcavanje trupa. Izračunao je da sa tri do četiri bataljona može da natera Teodora Ruzvelta na kapitulaciju.
Grof Alfred fon Šlifen, nemački feldmaršal i načelnik štaba vojske Nemačkog carstva uspeo je da ubedi Vilhelma II da odustanu od invazije.
Sporni intervju
Britanskom Dnevnom Telegrafu, Vilhelm II je 1908. godine dao intervju. Umesto da smiri strasti, u njemu je samo još više podgrejao tenzije koje su između Nemačke i Britanije uvek postojale.
Vilhelm II mrzeo je Engleze, a posebno engleski jezik. U intervjuu im je poručio da su nepoverljivi, ljubomorni i da “troše njegovo strpljenje”. Na kraju je izjavio da nemački narod prezire Engleze baš kao i Francuze, Ruse i Japance.
Ovaj incident je ušao u anale jer je u jednom intervjuu Kajzer uspeo da uvredi četiri vodeće svetske nacije!
Prvi svetski rat
Kada je jednom pravi rat počeo Vilhelm II je konačno dobio ono što je celog života želeo. Ipak, ispostavilo se da se u stvarnom sukobu baš i nije najbolje snašao.
Njegova glavna strategija bila je da sve trupe pošalje na Rusiju. Ipak, generali na čelu sa Helmutom fon Molkeom izdejstvovali su drugačiji ishod tako što su ubedili Vilhelma da napadne Francusku umesto Rusije.
Istoričari danas smatraju da ishod rata ne bi bio drugačiji ni da je kajzer isterao svoje, ali je na ovaj način otpočelo njegovo polako gubljenje moći. Do kraja rata Vilhelm II je potpuno izgubio vlast nad vojskom i policijom i 1918. godine bio je prinuđen da abdicira i pobegne u Holandiju gde je zatražio zaštitu od holandske kraljice Vilhelmine.
Uprkos činjenici da je Holandija trpela ogromne pritiske da bivšeg kajzera isporuči Saveznicima kako bi mu se sudilo za ratne zločine, bliske porodične veze su ipak odigrale svoje i Vilhelm II je dobio azil u ovoj zemlji i dozvolu da koristi jedno prostrano imanje u Dornu.
Život bez vlasti
Selidba Vilhelma II, bivšeg cara Nemačke i kralja Pruske, bila je senzacionalna! Samo za transport njegovih pokretnih dobara angažovana je kompozicija od čak 59 vagona. Mnoge kutije iz te ogromne selidbe nisu otvorene sve do 1992. godine.
Uprkos činjenici da ga je najveći deo sveta smatrao glavnim krivcem za Prvi svetski rat, Vilhelm II je nastavio sa ludim teorijama. U izgnanstvu je napisao spornu knjigu u kojoj upozorava da Jevreji, masoni i jezuiti planiraju da zavladaju svetom i da bi neko trebalo da “pobije sve Jevreje i završi taj nonsens”.
Vilhelm je i u narednim decenijama nastavio da provocira javnost. Godine 1940. poslao je telegram Hitleru u kome mu čestita na pobedi rečima: “Čestitam vam na pobedi do koje ste došli zahvaljujući mojim trupama”.
Poslednji nemački kajzer umro je 4. juna 1941. u 82. godini života. Ispoštovana je njegova poslednja želja po kojoj njegovo tele ne sme da počiva u Nemačkoj sve do povratka monarhije. Umesto toga, sahranjen je u Dornu, a na njegovom grobu piše: “Ne hvalite me, jer ne zavređujem nikakvo hvaljenje; ne slavite me, jer ne zavređujem nikakvo slavljenje; ne sudite mi, jer će mi biti suđeno”.
Izvor: istorijskizabavnik.rs
