Piše: MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ
Na ostrvu u arhipelagu Svalbard u Arktičkom okeanu, stotinak metara ispod večite ledene površine čuva se banka svetskog semenja. Ovo skladište predstavljaće poslednju instancu za slučaj potrebe obnavljanja svetske poljoprivrede nakon atomske ili neke druge katastrofe u kojoj bi moglo biti uništeno 1.400 današnjih semenskih banaka u mnogim zemljama sveta. Prvu takvu banku zasnovao je ruski naučnik Nikolaj Vavilov u Lenjingradu pre sto godina. Njegova zbirka semenja iz svih delova sveta koja je brojala 400.000 uzaraka, bila je meta nacističkih botaničara po napadu Nemačke na Sovjetski Savez 1941. Po završetku rata, pljačka nacističkih biopirata ostala je pod velom misterije, iako o njoj postoje tragovi koji se protežu od Nemačke i Švedske do SAD i Argentine, pa čak i nazad do Rusije.
Moderna poljoprivreda je zarad svoje efikasnosti sve useve od kojih zavisi čovečanstvo genetički uniformisala, tako da su zbog toga ostavljeni na milost i nemilost nepredvidivim okolnostima. Samo u poslednjih dvesta godina oko 75 odsto varijeteta useva naprosto je nestalo, a oni najvažniji, od kojih zavisi ishrana ukupnog svetskog stanovništva, vrlo lako mogu nestati sa lica Zemlje.
Osim toga, iskustvo je pokazalo da pljačke semenskih banaka u ratovima nisu retkost. U Abu Graibu, gde je bio smešten po zlu poznat američki zatvor za iračke zarobljenike (zatvoren 2014), bila je smeštena poznata iračka semenska banka, koja je opljačkana 2003. godine, kao i slična banka u Džalalabadu 2009. godine, tokom rata u Avganistanu.
Da bi se pripremili za najgore, norveška vlada je s međunarodnim trustom mozgova zvanim „Grupa za globalnu raznovrsnost useva“ lociranim u Rimu, projektovala čitavu tvrđavu za čuvanje ukupnog svetskog semenja i još 2008. izgradila je specijalne komore nalik na trezore u bankama. Oni su ukopani stotinak metara ispod večite ledene površine na arhipelagu Svalbard u Arktičkom okeanu, oko 1.000 kilometara od norveške obale, na pola puta između Norveške i Severnog pola. Čak i kad bi otkazale klimatske instalacije, seme bi moglo biti sačuvano u životu još najmanje dvesta godina, jer bi večiti led održavao nisku temperaturu.
Ovo skladište predstavljaće poslednju instancu za slučaj potrebe obnavljanje svetske poljoprivrede nakon neke katastrofe u kojoj bi moglo biti uništeno 1.400 današnjih semenskih banaka u mnogim zemljama sveta.
Nojeva barka
Zgrada podzemnog trezora za čuvanje svetske zbirke semena privlači dosta pažnje, pre svega zbog svog značaja i lokacije na udaljenom arhipelagu, ali i zbog neobičnog inženjeringa, bezbednosti, i na kraju: zbog estetskog doživljaja kad se posmatra.
Zdanje je projektovano tako da se može hladiti samo jednim desetokilovatnim kompresorom koji se napaja lokalnim generatorom. Trezor se sastoji od tri veoma dobro obezbeđene prostorije smeštene na kraju hodnika dugačkog 125 metara, koji vodi u peščane stene arhipelaga Svalbard.
Seme se čuva na minus 18 stepeni, zatvoreno i zapečaćeno u specijalno napravljenim četvoroslojnim pakovanjima. Sve to je u unutrašnjosti naročitih kutija, koje se nalaze na policama trezora. Svaki trezor je okružen večitim ledom, koji osugurava život čuvanom materijalu za slučaj nestanka električne enrgije. Niska temperatura i mala vlažnost u unutrašnjosti, osiguravaju nisku metaboličku aktivnost, dovoljnu za održavanje vitalnosti semena. Kad se skladišti i održava na propisan način i na temperature od minus 200 stepeni, neko seme u trezoru može trajati čitav milenijum i više. Na primer, ječam može trajati 2.000 godina, a žito 1.700 godina!
Svako ko želi da zatraži pristup semenu mora proći kroz četvora vrata: prva su teška i čelična, druga su, otprilike, 115 metara niže niz tunel, i najzad dvostruko zaključana dvoja vrata. Ključevi su kodirani i dozvoljavaju prilaz različitim nivoima instalacije. Detektori kretanja postavljeni su svuda naokolo. Sve kutije sa semenom pregledaju se pre nego što se stave u trezore.
Svalbard je pored svega postao i poznata turistička destinacija, jer je to mesto gde se nalazi „Nojeva barka“, koja bi u slučaju apokalipse mogla da prehrani ceo svet.
Semenje Nikolaja Vavilova
Prvi koji je anticipirao važnost genetičke raznovrsnosti, kolekcioniranja i čuvanja biljnog semenja iz raznih svetskih područja bio je Vladimir Ilič Lenjin. I nekadašnja carska Rusija imala je vrlo razvijenu hortikulturu, ali zahvaljujući Lenjinu je Sovjetski Savez osnovao mnoštvo semenskih stanica u kojima je čuvano seme svih biljaka s planete, posebno žitarica, po čemu je prednjačio u svetu. Zasluga za to pripada legendarnom naučniku Nikolaju Vavilovu, čija je životna opsesija bila skupljanje i kolekcioniranje divljeg, ali i kultivisanog semenja sa svih svetskih meridijana.
Nikolaj Ivanovič Vavilov rođen je u Moskvi 1887. Studirao je agronomiju, diplomirao 1911. i počeo da radi u Birou za primenjenu botaniku i u Birou za mikologiju i fitopatologiju u Sankt Peterburgu. Od 1913. putuje Evropom i izučava imunitet biljaka, boravi u Francuskoj, zatim u Nemačkoj i u Engleskoj, gde sarađuje s britanskim biologom Viljemom Betesonom, koji je formalno zasnovao genetiku kao novu naučnu granu.
Tokom rata, s dozvolom vojnih vlasti, Vavilov je organizovao niz botaničko-agronomskih ekspedicija, a nakon rata objavljuje niz monografija o svojim saznanjima o imunitetu bilja i formuliše Zakon homolognih serija u genetici, po kome postaje slavan. Nakon rata, u Lenjingradu, s podrškom boljševičkih vlasti, pravi najveću svetsku kolekciju biljaka i semena. U cilju prikupljanja uzoraka različitih sorti poljoprivrednih kultura i njihovih divljih predaka izveo je preko sto ekspedicija u 64 zemlje među kojima su Avganistan, Iran, Tajvan, Koreja, Španija, Alžir, Palestina, Etiopija, Argentina, Bolivija, Peru, Brazil, Meksiko i SAD. Namera profesora Vavilova bila je stvaranje i uzgajanje originalnih varijeteta biljaka sa atributima koji bi dozvoljavali njihovo sejanje bilo gde u ogromnom Sovjetskom Savezu. Stvaranjem „superbiljaka“, koje uspevaju u svakoj sredini bez obzira na klimatske prilike, nestalo bi gladi u svetu, verovao je Vavilov.
Semenje Nikolaja Vavilova bilo je i u bukvalnom smislu seme imperijalne ekspanzije. Vavilov je 1920. dobio na upravljanje „Svesovjetski institut za primenjenu botaniku i nove useve“ u Lenjingradu, koji je vrlo brzo postao i međunarodno poznat kao svojevrsna naučna atrakcija: početkom tridesetih godina, Vavilovljeva kolekcija je brojala čak 250.000 uzoraka semenja. Pored toga, Vavilov je čuvao i tzv. rezervne kolekcije u istraživačkim stanicama širom Sovjetskog Saveza.
Ali tridesetih godina Vavilov je pao u nemilost, da bi mu Institut na kraju uzurpirao bivši učenik Trofim Lisenko. Njegove ideje su se više dopadale novom sovjetskom lideru Josifu Visarionoviču Staljinu. Zbog sukoba s Lisenkom, Vavilov je 1939. i uhapšen uz optužbu da širi „buržoasku pseudonauku“ – genetiku. Umro je od gladi u zatvoru u Saratovu, 26. januara 1943. godine.
Čovek koji je prezirao Vavilovljevu „buržoasku nauku“, Trofim Denisovič Lisenko, bio je agronom, ali je za vreme Staljina vladao sovjetskom biologijom. On je odbacio mendelijansku genetiku u korist hibridizacijske teorije ruskog hortikulturiste Ivana Vladimiroviča Mičurina, pretvorivši svoje gledište u snažan naučni pokret u Sovjetskom Savezu poznat kao „lisenkoizam“. Njegovi neortodoksni eksperimenti za poboljšanje žetve različitih useva u vreme nasilne kolektivizacije i pada produktivnosti, posebno posle suša, nailazili su na razumevanje i podršku sovjetske vlasti, a Lisenkovi oponenti sklanjani su s vodećih naučnih pozicija i zatvarani, kao Vavilov. Naučno neslaganje s Lisenkovom teorijom bilo je opasno, a zahvaljujući Lisenkovom uticaju na Staljina, 1948. godine zvanično je stavljeno izvan zakona svako neslaganje s njegovim teorijama. Lisenko je diskreditovan tek 1964, čime su ponovo dozvoljeni prava nauka i mendelijanska genetika.
Od trenutka kad je Vavilov uhapšen, o njegovim kolekcijama semenja u Sovjetskom Savezu niko nije brinuo. Staljin nije znao niti je shvatao vrednost semena i biljnog genetičkog materijala skupljenog sa svih strana sveta. Ali, svima iz sveta nauke, a naročito Nemcima, Nikolaj Vavilov i njegov rad bili su dobro poznati.
Hitlerovi botaničari
Kad je Hitler krenuo na SSSR, Staljin je ključnu infrastrukturu poput čeličana i fabrika prebacio istočno od Urala, a ostavio je najvažnije i najskuplje ekonomsko blago – Vavilovljevo semenje.
Kada je Vermaht krenuo u svoj pohod na Istok, s njim su i nemački botaničari krenuli u svoj blickrig i pljačku kolekcija semenja iz kolhoznih stanica širom ondašnjeg Sovjetskog Saveza. Bili su to prvi biopirati novog vremena. Ključnu ulogu u tome igrao je biolog i oficir SS-a Hajnc Briher.
Hajnc Briher je bio mladi biolog na Univerzitetu u Jeni, kolevci i inkubatoru nacističke ideologije, i ubrzo je postao jedan od omiljenih Hitlerovih botaničara. Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, juna 1941. godine, prateći napredovanje nemačkih divizija, nemački botaničari su zaposedali agrikulturne stanice na kolhozima i poljoprivredne institute po gradovima, a potom iz njih preuzimali seme koje je tu godinama izučavano, klasifikovano i čuvano.
To su bili delovi čuvene sovjetske kolekcije biljnog genetičkog materijala, organizovane i razasute širom Sovjetskog Saveza, za koju se u ono vreme znalo da je najveća i najbolja na svetu.
Banke gena
Nemci su se inače ponosili sveštenikom i naučnikom Johanom Gregorom Mendelom (1822-1884), doduše Austrijancem, ali čovekom koji je definisao zakone nasleđivanja i zahvaljujući kome danas svi znamo zašto posle ukrštanja angorske mačke s drugim sojem angorsko krzno potpuno iščezava u sledećoj generaciji, ali se ponovo javlja kod mačića treće generacije.
I onda, kao i danas, znalo se da genetske botaničke banke-biblioteke čuvaju „knjige“ u kojima se nalazi sve ono što nam je priroda dala tokom miliona godina evolucije, kao i da se sve to može uništiti, što bi bila tragedija. Te banke su istovremeno i arhiv koji koristi kompleksne postupke da bi se seme sačuvalo.
Neko seme, naime, zahteva zamrzavanje koje traje decenijama, ali se mora periodično vaditi iz zamrzivača i kontrolisati, što je skupo i zametno. Jabuke, na primer, zahtevaju kriogenično zamrzavanje, što je jako skup proces, koji sebi mogu da dozvole SAD, i to samo u Fort Kolinsu u Koloradu. Kafa se, s druge strane, mora kontinuirano uzgajati na poljima. Mnoge biljke se kultivišu i čuvaju u laboratorijskim posudama, što zahteva mnogo vremena i novca.
Botaničari znaju da su banke gena najpouzdaniji izvori za izbor semenskog materijal, koji bi bio spasonosan za slučaj potrebe. Ukoliko neka zemlja očekuje ili već ima infekciju u poljoprivredi, mora eksperimentisati s mnoštvom genetičkog materijala kako bi pronašla otporne gene. Žitarice sa etiopskih visoravni, na primer, znatno se razlikuju od onih iz Turkmenistana, zato što su rasle u različitim uslovima. Na isti način su Pigmeji adaptirani svojom malom visinom na gustiš prašuma kroz koje se lako provlače i kreću, a Dinke u Sudanu, sa svojim dugim nogama i natprosečnom visinom, lako prelaze velike stepske razdaljine. Zato su veliki rezervoari gena važni kako bi poljoprivreda mogla po njima da traži šta joj odgovara.
Opsada Lenjingrada
Nacistička Nemačka je prvih ratnih godina bila opsednuta samodovoljnošću, i na Vavilovljevu kolekciju gledala je kao na važan ratni plen. Pre invazije na SSSR, juna 1941, naučnici sa Instituta „Kajzer Vilhelm“, prethodnice današnjeg Instituta „Maks Plank“, napravili su plan za preuzimanje sovjetskih istraživačkih instituta. Kako su nemačke trupe napredovale kroz Rusiju i Ukrajinu, tako se i o botaničarima vodilo računa da ne zaostanu za njima.
Ipak, nemački poljoprivredni eksperti nikada nisu uspeli da dođu do glavne kolekcije Nikolaja Vavilova. Sve vreme opsade Lenjingrada ona je bila na sigurnom, iza zidova njegovog Instituta. Za vreme nacističke blokade Lenjingrada, u trajanju od 872 dana, Vavilovljeve kolege nisu napuštale genetsku banku koju je on osnovao. Bili su odlučni da sačuvaju semenje ne samo od Nemaca već i od izgladnelog lenjingradskog stanovništva. Držali su sebe i semenje zatvorene u zgradi.
Čuvajući 370.000 uzoraka semenja, deset naučnika u Institutu je umrlo od gladi. Uzgajivači različitih vrsta pirinča umrli su bukvalno sedeći za stolom pored koga su bili džakovi puni pirinča.
Luiđi Gvarino, jedan od eksperata Ujedinjenih nacija koji po celom svetu skuplja seme različitih žitarica i jedan od tvoraca projekta trezora za semenje na norveškom arhipelagu Svalbardu, priča da je 1985. prilikom posete Lenjingradu zapitao kolege kako je moguće da neko umre od gladi pored džakova punih hrane.
Na njegovo pitanje odgovorila je jedna žena iz Instituta: „Oni su bili studenti profesora Vavilova.“
Velika pljačka semenja
Iako se nisu dočepali glavne Vavilovljeve kolekcije u Lenjingradu, Nemci su do početka 1943. preuzeli kontrolu nad dvesta poljskih stanica širom Sovjetskog Saveza sa uzorcima semenja.
Posle rata i svih strahota, nemački stručnjaci su tvrdili da su u Sovjetskom Savezu samo pokušavali da spasu seme kao dragoceno nasleđe. Ipak, dokumenti koje su otkrili nemački istoričari govore da je sve to zataškavanje grabeži i pljačke. Jedno od najprilježnijih i najstrastvenijih učesnika pljačke bilo je nemačko Društvo za istraživanje nasleđa i predaka čuveni „Anenerbe“ (Ahnenerbe).
Društvo je osnovano 1935. godine, kako bi Hajnrih Himler, komandant SS-a, obezbedio dokaze o arijevskoj rasnoj superiornosti. Hajnc Briher (rođen 1915) već je 1934. postao član Nacionalsocijalističke partije. Godine 1943. imao je 27 godina, bio je potporučnik SS-a i istaknuti član Anenerbea.
Posle nemačkog poraza pod Staljingradom početkom 1943. godine, postalo je jasno da će nacisti morati da se povlače iz Sovjetskog Saveza i da će, naravno, izgubiti sve zaplenjene poljske poljoprivredne stanice sa zbirkama semenja. Briher je zato predložio da organizacija Anenerbe u Rusiju pošalje „kolekcionarske komandose“ da pokupe plen i odmah ga odnesu u Nemačku, a da se tamo u međuvremenu sazidaju i opreme novi instituti za njihovo čuvanje. Himler se složio i Briheru dao sva ovlašćenja.
U junu 1943. Briher je uveliko bio u botaničkom blickrigu. On i njegovi ljudi zaposeli su 18 instituta širom Ukrajine, koja je oduvek bila najveća žitnica na svetu, a pored nje i Krim. Unteršturmfirer SS-a Hajnc Briher, bio je oličenje pedantnog, vrlo inteligentnog, ambicioznog, nasilnog i autokratskog čoveka. On je kasnije tvrdio da njegovi „komandosi“ nisu vodili vojne operacije na Istočnom frontu i predstavljao se kao botaničar, a ne kao oficir SS-a koji preuzima zbirku semenja upotrebom sile.
Zaplenjeno seme Briher je prenosio u novoosnovani „SS Institut za genetiku bilja“ u Lanahu, zabačenom zamku kod Graca u Austriji, gde je seme generički mešano s delom materijala iz laboratorija Anenerbea, pribavljenog s Tibeta nekoliko godina ranije. Namera je bila uzgajanje sadnica poreklom iz Ukrajine i Tibeta, a zatim njihovo ukrštanje sa evropskim vrstama kako bi se razvio hibrid za veće nadmorske visine i hladnu klimu. Briher je imao grandiozne planove, poput plana za uzgajanje raznih useva na Arktiku.
Institut u Lanahu, u kome su radili i zarobljenici iz obližnjih koncentracionih logora, po svemu je podsećao na stereotipe esesovskih poduhvata: opasan, brutalan, ali istovremeno i farsičan. Program ukrštanja nikad nije otišao dalje od laboratorije. Pred Crvenom armijom koja je brzo napredovala, SS je februara 1945. naredio Briheru dizanje zamka Lanah u vazduh. Možda videvši u semenu pasoš za svoju posleratnu karijeru, Briher je ignorisao naredbu. Neposredno uoči dolaska Crvene armije, Briher je pobegao iz zamka i našao utočište kod svojih roditelja u blizini Hajdelberga.
Beg u Argentinu
Ljudi koji su poznavali Brihera još sa Univerziteta u Jeni kažu da nije potpuno jasno šta je Briher radio u naredne dve godine. Po svoj prilici je pisao izveštaje o jestivom semenskom ulju za američke okupacione snage, koje su u to vreme svuda tragale za nemačkim stručnjacima i naučnim talentima. Botaničari su, međutim, bili nisko na listi prioriteta, u poređenju sa stručnjacima za rakete i nuklearno inženjerstvo, ali nadali su se da će uprkos tome kao stručnjaci biti pozvani u SAD.
Godine 1947. Briher je odlučio da napusti Nemačku jer je, očigledno, bilo vreme za to. Kao nekadašnji oficir SS-a on nije imao pravo na slobodno kretanje kroz okupiranu Nemačku i Austriju, ali nekako je uspeo da se dokopa Lanaha, koji je onda bio pod britanskom upravom. Nedugo potom iznajmio je ribarski brod kojim je dospeo do Stokholma u Švedskoj.
Zašto u Švedsku? Zato što je tamo znao neke naučnike koji su tokom rata bili nacistički simpatizeri. Među njima je bio i Sven Hedin, tada već 82-ogodišnjak, koji je 1936. prilikom otvaranja Olimpijskih igara u Berlinu održao počasni govor. S njim je Briher radio kratko vreme, a onda je u novembru 1948. otplovio u Argentinu sa oko pola tone bagaža. Tamo je započeo novu karijeru kao botanički genetičar na Nacionalnom univerzitetu u Tukamanu, koji je, inače, zapošljavao veliki broj izbeglih stručnjaka iz Nemačke i Italije.
Nove okolnosti nisu imale mnogo uticaja na njegova politička gledišta. Mnogo kasnije, sedamdesetih godina, njegov repertoar rasuđivanja o vrednostima odslikavao je u potpunosti one koji su vladali za vreme nacizma.
Briher je bio izraziti protivnik narkotika, uključujući duvan i alkohol. Nekoliko godina pre svoje smrti dičio se svojim istraživanjima koja bi omogućila stvaranje virusa za potpuno uništenje biljke koke, što bi značilo i kraj kokaina. Ne zna se zasigurno da li je to istina ili ne, ali liči na razlog njegove likvidacije 17. novembra 1991. na Andima, gde je imao farmu nazvanu „Kondorova kuća“. Pretpostavlja se da je njegovu likvidaciju organizovao narko kartel.
Sudbina semenja
Priča o Hajncu Briheru je, međutim, samo deo priče o semenju ukradenom iz SSSR-a. Sovjetska posleratna državna komisija utvrdila je da je 40.000 uzoraka biljaka izgubljeno tokom borbi s Nemcima, odnosno da su oni ili uništeni ili ukradeni. Gde su sve te biljke otišle?
Kako tvrdi Olga Elina s moskovskog Instituta za istoriju nauke i tehnologije, nemački dokumenti pokazuju da je, Lanah na stranu, najveći deo opljačkane kolekcije semenja i bilja završio u centrima Instituta „Kajzer Vilhem“ u Beču i u Menkebergu.
Da li su svi ti uzorci ostali tamo i posle rata? Danas nije moguće naći nijedan posleratni dokument o ukradenim zbirkama biljaka i semenja, niti o njihovoj upotrebi i uzgajanju u Nemačkoj. Henri Šends, direktor glavne Nacionalne američke banke semena u Fort Kolinsu u Koloradu, kaže da je i on, pregledajući arhive u Vašingtonu, dospeo u ćorsokak. Olga Elina misli da to verovatno znači da je seme prosto apsorbovano u nemačke kolekcije.
Međutim, seme iz Lanaha je verovatno imalo mnogo drugačiji posleratni život. Zamak je bio posle rata napušten i izgledalo je da Briher, odlazeći iz njega na brzinu, sa sobom nije poneo ništa. Ipak, po kasnijem toku događaja, izgleda da je Briher seme ipak preneo u Švedsku. Nekadašnji šef švedske Asocijacije za seme Arne Hagberg (umro 2011) tvrdio je da se video sa Briherom pre nego što je on otišao u Argentinu i da je tom prilikom ovaj imao kod sebe materijal iz Lanaha, iskorišćen kasnije za novu banku gena koju je formirao u Argentini.
Postoje i neki intrigirajući dokazi da je Briher deo materijala vratio u Sovjetski Savez jer je bio pritisnut s neke strane, naročito pošto ga je 1958. godine u Argentini, u Tukamanu gde je radio, posetio Pjotr Žukovski, direktor Vavilovljevog instituta. Postoje beležnice sa detaljima nekih Briherovih isporuka Institutu, 1960. godine i kasnije.
Dvadesetak godina nakon smrti Nikolaja Vavilova, njegovo ime i delo su u potpunosti rehabilitovani. Institut koji je osnovao u Sankt Peterburgu od 1968. nosi ime „N.I. Vavilov istraživački institut za industriju bilja“, i on i danas čuva najveću svetsku kolekciju semenja. Sedamdesetih godina njegovim imenom nazvan je i novootkriveni asteroid „2862 Vavilov“, a u čast njegovu i njegovog brata Sergeja, takođe naučnika-fizičara, i jedan krater na tamnoj strani Meseca nazvan je „Vavilov“.
