Rekao je da sa njim neću doživeti priču. Prećutala sam mu. Da je priča sve ono što ostaje od nas. I da je nikad ne pročitam do kraja. Jer boli. Da ja zapravo priče i ne volim. Da volim njega.
Nikad mu nisam rekla da volim kako se budi, i kradom ostavlja ljubav na polici s knjigama. Na mojim dlanovima. I u osmehu. Koji ga svaki put ućutka. Da ga je lako voleti. Jer ume da čeka. I zadrži pogled na mojima prstima. U igri s orhidejom. Volim što ćuti, dogod njen miris ne dospe do najsitnijih pora na koži. Onda ga pogledam u oči. I vidim, bol. Jer postajemo priča.
