Poštovani,
Počastvovani smo Vašom željom da budete naš saradnik, tj. da postanete deo „Pokazivača“. Pričao sam sa Mladenom i on će u budućnosti biti u kontaktu sa Vama i daće Vam uputstva koja će omogućiti saradnju. Dobro došli u tim!
To je bio odgovor Zorana Todorovića, osnivača i glavnog čoveka internet portala „Pokazivač“ na moj mejl, odgovor koji je poslat 17. oktobra 2014. godine. I premda će moj prvi tekst o stripu tamo osvanuti tek 2. novembra iste godine, ovo računam kao datum kada sam zvanično počeo sa recenziranjem stripova (i filmova, u početku) na ovom portalu. Naravno, osvrt na tekstove iz tog doba govori o neiskustvu na novoj platformi, greškama u koracima i lomatanju oko nalaženja prave crte za progres. Međutim, crta je nađena, portfolio se gradio, i evo nas tu skoro sedam godina kasnije – i sveukupno preko 170 tekstova kasnije, pride, od kojih je jedno 80% o stripu, 19% o filmu, a tu je zalutao i jedan jedini tekst fikcije, i.e. kratka priča.
Naravno, pošto godine prolaze, stvari se pomalo i promene, pogotovo u domenu kulture. Nekad je to na bolje (masa novih domaćih izdanja, novih autora, novih portala i novih poduhvata), nekad na gore (stagnacija u prodaji, nedostatak razumevanja prema mediju, pogrešni ljudi na vrhu), ali sve teče, što bi se proverbijalno reklo. U to vreme sam bio mlada budala sa možda 5-6 objavljenih tekstova, par objavljenih kratkih stripova i maltene nikakvom reputacijom. Sada sam matora budala čiji je prvi strip album nedavno izašao, sa brojem objavljenih uradaka koji navodim samo ako hoću da se osećam važnijim no što jesam. No, taj protok vremena je doneo onu lepšu stranu. Autori, oni o kojima sam pisao i koje sam tek tangentalno poznavao (ako sam ih poznavao uopšte) su sada moji bliski poznanici (izbegavam reč „prijatelji“ jer je ona rezervisana za mnogo intimnije i bliskije odnose, a takvih je malo u mom životu – kao što, naposletku, i treba da bude), a tu se nađe i koji drugi kritičar, pisac, izdavač, kolekcionar, itd. A isto kako sam ja rastao i brusio veštine zajedno sa „Pokazivačem“, dotični autori su takođe rasli i stasavali na svoj način.
Što nas dovodi do teme ovog teksta. Za sedam godina, desile su se promene vezane za neka dela koja sam pokrivao na pomenutom kragujevačkom internet portalu. Premda sama ta dela nisu dovela do nastanka ovog teksta. Odnosno, ideja je postojala odavno, ali je klica koja je konačno isti pustila u proces nastanka je potekla od neočekivanog izvora. Naime, u sklopu sopstvenih recenzija na „Pokazivaču“ jeste kolumna „A tako smo lepo počeli…“ koja se bavi projektima na srpskoj i uopšte balkanskoj strip sceni koji su ostali nedovršeni ili prekinuti na ovaj ili onaj način. 99% dela koja pokrivam u sklopu dotične kolumne su ona koja su prekinuta skroz, iako pokretači istih projekata neretko imaju bizarnu tendenciju da naglase kako „ti projekti nisu prekinuti“ i kako „se uveliko sprema drugi, peti, osmi, dvanaesti broj koji nastavlja započeto“. Ovo je, naravno izuzetno smešno, s obzirom da su neki od ovih projekata prekinuti pre bezmalo (čitaj: najmanje!) 30 godina, ali ajd. Samim tim, desilo se upravo nezamislivo – jedan od tih projekata je zapravo nastavljen! Časopis „Balon“, odavno ugašen (i koji sam planirao da pokrijem tekstualno u neko buduće doba), je relativno skoro dobio „nastavak“ u formi odeblje grafičke novele koja „spaja“ neobjavljene brojeve od sedmog do jedanaestog (a propratila su je i još dva nastavka, jedan sa spojenim brojevima od dvanaestog do šesnaestog i drugi sa brojevima od sedamnaestog do dvadeset i prvog). O ovome i te kako imam par reči da prozborim, ali ne na „Pokazivaču“ i ne u sklopu ovog teksta. Jednu stvar moram naglasiti – uvek mi je drago da vidim oživljavanje nekog strip projekta, makar da se, eto, stavi tačka na započeto (kao što je urađeno sa, recimo „Čuvarima zaboravljenog vremena“ i inim izdanjima „Vertiga“ koja je počeo da izdaje „Beli Put“ a dovršio „Darkwood“), a posebno mi je drago kada nakon nekoliko godina vidim promene vezane za izdanja koja su već etablirana u kolektivnoj kulturnoj svesti. To me je vratilo na prethodne tekstove objavljene na „Pokazivaču“ i do odluke da se ovaj tekst konačno napiše.
Samim tim, određeni broj recenzija (prikaza, kritika, članaka, kako god vam drago) izašlih iz mog digitalnog pera zaslužuju neku vrstu dopune, preseka trenutnog stanja stvari, te nema bolje prilike od dotične da se to i učini. Na moju sreću, tih direktnih promena po pitanju stripova nije mnogo, a neke su pomalo i nezvanične da se otvoreno o njima piše. Na moju nesreću, autori dotičnih su se razradili u zadnjih par godina, te je prosto nemoguće sve navesti. Primera radi, neki su krenuli da rade stripove online, neki su nanizali masu nagrada, neki su se prešaltali u druge interesne sfere… opet, prosto nema ni prostora ni vremena sve to navesti. No, probaću da sumiram najbitnije po strip i po stvaraoca, pa kud nas to odvede, odvede nas.
さあ、行くぞ！
- Filip i Olga: Knjiški moljci
(originalno izdanje: System Comics, 2012; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Lisnato, a nije testo“ 19. jula 2015.)
Samo takav ilustrator je uz samo takvog scenaristu mogao da kreira ovako interesantne kreature. A koliko su interesantni Filip i Olga? Recimo da je na Pavlićeve inventivne igrarije oblikom Penevski dodao savršenu fuziju gotovo stručnog baratanja materijom (evidentno u broju naslovljenih knjiga, ponekad i njih desetak po kaišu) i skoro pa iskustvenog poznavanja bračnih odnosa.
(“Lisnato, a nije testo”)
Deluje mi kao da je bilo juče kada sam dobio mejl od Zorana Penevskog gde mi je nagovestio da “ima nešto da mi ostavi”. Nakon par digitalnih epistola, i neko vreme potom, meni stiže paket sa bezmalo tri štiva. Jedno od njih je bio sveži reprint „Knjiških moljaca“ takođe pod izdavačkom palicom „System Comics-a“, a o druga dva štiva ću vrlo brzo. No ajmo o reprintu. Sem drugačijeg formata i promenjenog naslova (namesto „Filip i Olga“ sad je stajalo „Olga & FIlip“) kao i druge naslovnice i druge zadnje korice, unutar je čekala prilično opširna dopuna prethodnog albuma. Dok je prvo izdanje „Knjiških moljaca“ sakupljalo 68 epizoda ovog stripa, reprint je sadržao 101 (i slovima, stotinu i jednu) epizodu. Masa tih novih epizoda se fino nadovezivala na prethodne, s malim meta-zezanjem na račun prethodne štampane varijante. Ali dopuna je bilo i na drugim poljima. Primera radi, u prvoj iteraciji „Moljaca“, bonus ilustracije su radili Andrej Vojković, Marko Somborac, Ivica Stevanović, Tihomir Čelanović i Dobrosav Bob Živković. Od dotične gospode, Tiha, Bob i Somborac su prisutni i ovde, ali sa potpuno drugim ilustracijama. Njima se zdušno pridružuje i čitava plejada drugih autora, kao što su Mihajlo Dimitrievski The Mičo, Igor Pavlov, Igor Krstić, Darko Grkinić, Iztok Sitar, Oli Popins (odnosno Olivera Popović Jovanović), Ana Petrović (ćao, Ana! – da, oštrooki među vama će primetiti da je dotična pomenuta i u prethodnom tekstu o „Moljcima“, te nastavljamo tradiciju), Ivana i Dušan Božić, Dušan Voinov, Zlatko Milenković, Toni Radev (na dvaput), Dušan Lakićević, Marina Veselinović, Darko Žebić, Maja Veselinović i Vladimir Bursać. Autori su se lepo poigrali sa konceptom malih knjigoždera, dok su neki, poput Zlatka i Ane (ćao opet, Ana!) provukli i svoje likove u ilustracije, i.e. Aninog mezimca Tonija Zeca i Zlatkovu mumiju iz sopstvenog projekta „Samo strip“. Elementi iz prethodnog albuma su, doduše, i izbačeni iz ovog reprinta, poput reklame za majice i blurbova o stripu, ali realno ništa od toga ne šteti novom izdanju. Ono što šteti, pak, jeste izbegavanje da se stare ilustracije drugih autora reprintuju opet. Ali eto, ne možemo ni sve da imamo.
E sad, gospoda iza „Moljaca“ i te kako nisu sedela džabe. Pavlić je pobrao masu nagrada za ilustraciju i na domaćem terenu i sa strane, a upošljavali su ga neki domaći i svetski izdavački giganti. To valjda govori nešto, ne? Ali meni je ipak Penevski bio interesantniji po pitanju razvoja od dotične recenzije „Moljaca“ pa do danas. U međuvremenu je napisao par romana (među kojima je „Lektor“ prosleđen meni kao poklon, jedno od dotična tri štiva; izvini, Zorane, ali već sedam godina ne nalazim vreme da ga propisno pročitam) a njegov kreativni zenit, grafička novela „Ljubazni leševi“, je doživeo i prevod na engleski u izdanju „Chigraphic-a“, ogranka indie kanadskog izdavača „ChiZine Publications“. I prevod „Leševa“ (na engleskom „Kindly Corpses“) i reprint „Moljaca“ se desio 2016. godine. Na polju stripa, Penevski je 2020. godine, u saradnji sa Zvonimirom Vidićem i pod izdavaštvom kuće „Modesty Stripovi“ plasirao album „Međugroblje“. Naravno, namerno sam izostavio godinu pre dotične, kada su se Penevski i Pavlić nanovo našli i obradili albumče „Isidor i neljudska bića“, opet pod izdavaštvom „System Comics-a.“
- Vekovnici (razdoblje od nultog do sedmog albuma)
(Originalna izdanja (albumi): Rekvijem, System Comics, 2007; Pasji životi, System Comics, 2008; Prah, System Comics, 2008; Pepeo, System Comics, 2009; Bajka i druge istine, System Comics, 2010; Duhovi u boci, System Comics, 2012; Čudovišta, System Comics, 2013; Na kraju krajeva, System Comics i Darkwood, 2015; grupno recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Rekvijem za san o kvalitetu: Vekovnici, prva sezona“ 25. oktobra 2015.)
Toliko je jaka priča o „Vekovnicima“. Serijal koji je vezao gotovo čitav region, koji je spojio preko stotinu i dvadesetoro ljudi na ovaj ili onaj način, koji je svojeručno podigao kvalitet domaćeg stripa na jedan zavidni nivo, koji je inspirisao renesansu na domaćem terenu, koji je pokazao da je moguće ne samo napraviti srpski – i da ne zaboravimo, balkanski – strip serijal koji nije popularan samo zbog stare slave izlaženja u ovom ili onom časopisu osamdesetih, odnosno devedesetih, već i razvaliti istim tim serijalom do te mere da stiče međunarodno priznanje.
(„Rekvijem za san o kvalitetu: Vekovnici, prva sezona“)
Serijal „Vekovnici“ će uskoro slaviti deceniju i po svog postojanja. U međuvremenu, uspesi leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“ i njenih izdanaka su toliko brojni da ih prosto ne vredi nabrajati. Niti se ima vremena za taj poduhvat, niti mesta u ovom tekstu da se sve smesti. Isto važi i za individualne uspehe Marka Stojanovića, idejnog autora „Vekovnika“. No, pre nego što se na to bacimo, valjalo bi overiti promene konkretno vezane za prvu sezonu, koju sam obilato pokrio 2015. godine u jednom od mojih do tada najdužih tekstova (u međuvremenu se napisalo i duže i obimnije). Za početak, čitav „Rekvijem“ je rimejkovan, gde su crtež umesto Srđana Nikolića Peke preuzeli Marko Nikolić i Dejan Nenadov, a kolor umesto Milana Antanasijevića odradio veteran Aljoša Tomić (sa kratkom bonus pričom koju je crtački odradio Dan Janoš iz Rumunije, te par novih naslovnica od strane Dalibora Talajića, Velibora Stanojevića, Marka Nikolića, Dana Janoša i Desimira Miljića, itd.). Isti taj album je doživeo i svoje makedonsko, rumunsko i grčko izdanje, a objavljen je i u Hrvatskoj, u tamošnjoj strip periodici. „Pasji životi“ su dobili svoju dopunu, i kao takvi su, zajedno sa rimejkovanim „Rekvijemom“, ušli u integralno izdanje „Život i smrt“ (sa tekstualnim analizama oba albuma od strane prominentnog kritičara Darka Mrgana i moje maloumne pojave). Od originalnih autora „Rekvijema“, Stojanović je nanizao još nekolicinu projekata u međuvremenu (poput monografije „Zaječarski strip“ 2016. godine, izdavač „CEKIT Centar za kulturu i turizam“, te monografije „20 godina leskovačke škole stripa“ i knjige „Stripovanje“, oba 2017. godine, prve kao samostalnog, a druge kao izdanja „Niškog kulturnog centra“, i albuma „Do pakla i nazad“, takođe samostalnog izdanja iz 2018. godine), gde su se neki našli i u Francuskoj (projekat „La croix sanglante“ izdavača „Delcourt“ pokrenut 2019. godine), te par stripova u američkom „Heavy Metal-u“, itd. Srđan Nikolić je takođe progurao jedan samostalni projekat, strip album „Iza crnog sunca“ u izdanju „Strip centra Makedonije“ 2017. godine (koji je iz meni nepoznatog razloga izdao i francuski „Y.I.L. Édition“ pod naslovom „Soleil noir, le grand secret de l’antarctique“ takođe 2017. godine), i iskreno, što je manje rečeno o dotičnom projektu, to je bolje. Sami „Vekovnici“ su se takođe nastavili dodatnim epizodama (Kainov soj, samostalno izdanje, 2016; Zemlja čuda, samostalno izdanje, 2017; Baron i teror, samostalno izdanje, 2019; Ljute rane, samostalno izdanje, 2020, i pomenuti Život i smrt, samostalno izdanje, 2020), a i „Beskrvni“ su dobili treći album, pod naslovom „Treći čin“, 2018. godine.
Naravno, nije ni sve savršeno bilo po pitanju „Vekovnika“. Druga sezona serijala je izdavača našla u samom Stojanoviću zbog ne tako prijatnog raskola između njega i izdavača „System Comics“. Kako je do raskola došlo ne znam, niti me interesuje; obe strane imaju svoju priču, a kako će da je razreše je njihova stvar. Valjalo bi da naglasim da sam održao prijatne odnose i sa jednim i sa drugim – naposletku, život je prekratak da bismo se delili u tabore i nervirali oko gluposti. Samim tim, izlaženja albumskih izdanja „Vekovnika“ su malo usporila, što zbog angažmana Stojanovića na drugim poljima, što zbog trenutne pandemije. Međutim, serijal i dalje uspeva da živi, a dokle će trajati zavisi isključivo od njenog idejnog tvorca. Onda kada prođe svoju drugu sezonu, prokomentarisaću dotične promene u detalj. Za sada imamo prilike da uživamo u redizajnu epizode koja je sve to otpočela, kao i da se nadamo novim avanturama Marka i Čena (i jedno milijardu likova između).
- Manga Crash Course
(originalno izdanje: Impact Books, 2015; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Ganbatte, Mangaka-chan!“ 3. aprila 2016.)
Sve je više mladih umetnika koji pozitivno reaguju na japanski stil crtanja stripova, i sve ih je više koji od toga prave karijeru, bilo kao ilustratori ili dizajneri ili pak nešto treće. Odjek je jak i kod nas na tom frontu, te je bio nužan neko ko će ih u taj stil uvesti. Petrović je odlična osoba za ovo – dovoljno je mlada da razume njihove afinitete i da im pristupi na pravi način, a opet dovoljno zrela da znanje adekvatno prenese i da skrene pažnju na sitne detalje.
(„Ganbatte, Mangaka-chan!“)
Naravno da će Mina Mistiqarts Petrović naći mesto u ovom tekstu. Naposletku, vredni i radini ljudi se treba pohvaliti, pogotovo onda kada njihov rad malo ko u mejnstrimu srpskog stripa ceni. I ne, ovo ne govorim olako. I dalje mi stoji u glavi replika napisana u prikazu knjige „Manga Crash Course“ sad pre više od 5 godina a koja glasi, citiram, „No, priručnika za strip bilo kakve vrste kod nas nema. Čak i kada se „Manga Crash Course“ uzme u obzir, pošto nije dobio domaće izdanje (uvredljivo i sramotno) i što bi bilo nužno pod hitno popraviti.“ (naknadno ovde boldirao i podvukao I.V.). Sećam se da sam u tom dobu konverzirao nakratko sa Minom o tome da li je razmišljala da ponudi domaćim izdavačima knjigu na prevod, i jako dobro pamtim (premda nisam dotični razgovor arhivirao, nažalost) da je izrazila kako su je maltene svi izdavači odbili jer im se „nije isplatilo finansijski“ da izdaju njeno štivo, makar i u nekom simboličnom tiražu. Samim tim sam i smestio tu oštru kritiku u recenziju o knjizi „Manga Crash Course“, jer šta ću – nepravdu prosto ne trpim.
Izgleda da je dotična replika ipak i urodila plodom, ili barem svom egu dajem malo hranu misleći da sam doprineo u toku događaja koji je sledio nakon izlaska teksta. Naime, već godinu dana po izlasku recenzije, izdavačka kuća „Darkwood“ je rešila da knjigu Petrovićeve prevede na srpski, sa naslovom „Manga – Brzi kurs“ (ja sam imao na umu drugačije rešenje u svojoj recenziji, ali se ni na ovo ne bunim) i da isto štivo udostoji tiražom od 1.000 primeraka. I premda su u međuvremenu prevedeni drugi priručnici za crtanje mangi, ovaj i dalje ostaje najkvalitetniji i najprijemčiviji domaćoj publici, a u prilog tome ide i činjenica da se sada teško može naći u slobodnoj prodaji (u prevodu, ogromne količine tiraža su fino rasprodate).
U međuvremenu, Mistiqarts je bila vredna. „Impact Books“ ju je udostojio izdavanjem još dva kapitalna dela, „Manga Crash Course Fantasy“ (2017) i „Cosplay Crash Course“ (2019). Prva od dve navedene knjige je svojevrsni nastavak „Brzog kursa“ (koja je dobila i francusko izdanje pod naslovom „Apprendre à dessiner des mangas fantasy“, izdavač EYROLLES, 2018), dok je druga koloritni uvod u svet kospleja za početnike. Pride se Mistiqarts dala i u Webtoon vode, radeći crtež za solidno ispraćeni strip „Omegamorphosis Heroes“. Kuriozitet je i to da je Petrovićeva ilustrovala komplet udžbenika japanskog jezika za prvu godinu srednjih škola pod kolektivnim naslovom „Korak po korak: udžbenik japanskog jezika“ (autorke Ljiljana Marković i Divna Tričković, Kokoro i Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2015) gde su etablirani predavači i pedagozi ostvarili uspešnu simbiozu sa ilustratorkom koja je i sama predavač u školi stripa i ilustracije (i da, dao sam solidnu kintu za dotična izdanja iako nemam u planu da učim japanski u skorije vreme i nije me ni najmanje žao; podrška domaćim snagama je bitna u svakom trenutku, i svako malo pomaže).
- Technotise
(originalno izdanje: System Comics, 2001, dopunjeno izdanje od istog izdavača 2009; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Edit i vi“ 7. avgusta 2016.)
Šta je, zapravo, „Technotise“, sem prvog domaćeg stripa konvertovanog u dugometražnu animaciju? Pa, uz to je odlična SF priča smeštena na domaćem terenu, zabavni izlet u spekulativnu fikciju, akcioni film u malom. Uz to je i strip sa jasno definisanim glavnim ženskim likom, popularnom Edit M. Stefanović, koja je maltene (p)ostala zaštitni znak Gajića i sinonimna sa njegovim radom.
(„Edit i vi“)
Maltene dečački osmeh se razvukao na licu sad već 47-godišnjeg Alekse Gajića kada mi je, početkom ove 2021. godine, u svom ateljeu pokazivao jednu ilustraciju za nadolazeći projekat. Neću da odam šta je, ima veze sa ajkulama. Mene je, pak, fasciniralo to što je masu tih ilustracija nizao na maltene svim materijalima sem kasvetnog kvalitetnog papira za crtanje, sa pravilnom gramažom i sl. Pričalo se o svemu i svačemu, a ja sam tu nešto shvatio. Shvatio sam da sam na „ti“ sa autorom čije sam radove kao tinejdžer cenio i kog ni u najluđim snovima nisam mislio da ću uopšte ikada upoznati. A taj isti autor redovno prati moje recenzije, i isto to je radio od bukvalno samog početka mog bitisanja na „Pokazivaču“.
Naravno, ljudi koji me poznaju i koji znaju da umem da budem sklon hvalisanju s vremena na vreme će ovo videti i zakolutati očima, i razumem ih. Ali ne navodim ovo da bih sebi hranio ego ponovo. Ne, zapravo ovo navodim zato što su prvi tekstovi o Gajićevim stripovima umalo rezultirali u mom uklanjanju sa „Pokazivača“. Naime, tekst „Trilogija izvansmisla (naracija, scenario i produkcija: Aleksa Gajić)“, objavljen 7. decembra 2014. godine, je zapravo prečišćena verzija originala koji sam morao da sklonim zato što se Zoranu Todoroviću (i nekolicini ljudi iz upravnog odbora „Pokazivača“) činilo kao da vređam Aleksu, što nije bio slučaj. „Slušaj,“ pričao mi je Zoran preko telefona tada, „nekako kad ga nazivaš „kreativnim ludakom“, to mogu ljudi da shvate na različite načine, ipak mi to ne bismo na našem portalu Na nama je da širimo pozitivne vibracije.“ Aleksa je, naravno, iz šale postavio na svom Facebook profilu kako je „tekst uklonjen na zahtev urednika, autor teksta priveden, a autorova imovina sudski konfiskovana“, što je dodatno rezultiralo u tome da me je nemali broj strip autora pitao šta se desilo, zabrinuti da nisam zapao u neke muke. Interesantna anegdota, moram priznati, ali to su rani dani mog bitisanja na portalu. U međuvremenu su glavnokomandujući shvatili od kolikog je značaja recenziranje domaćih stripova, te su em drugi pisci preuzeli slične zadatke na sebe, em se druga prominentna imena stripa vezala za „Pokazivač“, em sam ja dobio za nijansu odrešenije ruke da budem slobodniji u mojim tekstovima. U prevodu, Zoran se džabe sekirao, ali nemojte mu to uzeti za zlo – čovek stvarno želi da širi pozitivno, i to valjda vredi naglasiti barem danas.
No, ova cela digresija je već prevelika, a uopšte nije ni reč o dotičnoj Gajićevoj trilogiji (koja je u međuvremenu dobila proširenja, a pomenuta proširenja sam takođe pokrivao na „Pokazivaču“). Ne, zapravo je reč o recenziji Gajićevog najpoznatijeg dela na domaćim prostorima, njegov (i Grkinićev) strip „Technotise“. Moja recenzija je pokrivala reprint iz 2009. godine, i od tog trenutka do dana današnjeg nije izašla nikakva nova dopuna istog. Međutim, jeste izašao jedan u najmanju ruku neortodoksni i pomalo nebulozni kuriozitet. Na desetogodišnjicu od izlaska filmske adaptacije „Technotise – Edit i ja“, braća Goran i Jovan Rakić iz Obrenovca su odradili strip adaptaciju animiranog filma i dali joj isto ime. Adaptacija se sastoji iz individualnih frejmova preuzetih direktno iz filma, a strip je tvrdokoričen i u ful koloru. I premda verujem da su talentovani Obrenovčani mnogo truda uneli u ovaj projekat, ne mogu a da se ne zapitam zašto. Realno, desetogodišnjica filma je mogla da se proslavi na ine druge načine (recimo, zbornik fanart radova na temu Edit i drugih likova, obrada stripa od strane drugih autora-saradnika izdavača – inače je adaptaciju takođe izdao „System Comics“ – ili kolekcija proznih radova na temu filma… ideja je mnogo). Ovo mi deluje kao visokokvalitetno recikliranje. Međutim, kako je sam Gajić učestvovao na projektu radom nove naslovnice, ne sumnjam da je dobro prošao kod ljubitelja kako animiranog filma, tako i izvornog stripa po kojem je nastao. Dvojici Rakića svakako želim najbolje i jedva čekam da vidim njihove nove radove na polju stripa, animacije, ilustracije i srodnih disciplina.
- Max Debris: Ispovest pravog krivotvoritelja
(originalno izdanje: SIIC i Presing, 2001; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Ispovest krivudavih stripotvoritelja“ 6. novembra 2016.)
Bez obzira na razlike u pristupu dvojice scenarista i na dva pretežno različita crtačka stila Tonija Radeva, kvalitet ne izostaje. Jedan je savršeno predstavio likove, potegao zaplete i zahuktao voz, drugi je preuzeo vožnju i doveo je do odličnog završetka, a treći je pomno ispratio obojicu. Od ranijih radova sva tri autora, „Max Debris“ se uvek nekako provuče pomenut, možda ne kao najbolji (ipak je kod Milosavljevića tu čast uzeo „Kalokagarti“ a kod Stojanovića „Postelja od gloga“), ali definitivno kao najinteresantniji. Projekat koji je sačekao duži niz godina do svog završetka.
(„Ispovest krivudavih stripotvoritelja“)
U prikazu ovog stripa (jednog od tri iz ranog Stojanovićevog perioda, kada je mahom završavao tuđe projekte) skrenuo sam pažnju na postojanje nastavka „Maksa Debrisa“, a razgovori o dotičnom nastavljanju priče o simpatičnom falsifkatoru se nisu prekidali ni par godina po izlasku teksta. Međutim, žao mi je da naglasim da taj nastavak nije povod pisanja ovog segmenta. Ne, povod je zapravo proboj dotičnog rada na francusko tržište, 16 godina nakon nastanka.
Pod naslovom „Max Débris confession d’un véritable faussaire“, izdavač „Y.I.L. Édition“ je rešio da frankofonu publiku počasti ovim delom Milosavljevića, Stojanovića i Radeva sad već poodavne 2017. godine. Nisam upoznat u to kakva je bila ispraćenost albuma u Francuskoj i Belgiji, ali treba naglasiti da su pozne godine prethodne decenije bile plodne po autore sa naših prostora koji su tražili ako ne uhlebljenje, a onda proboj i prestiž na frankobelgijskom tržištu. Naposletku, u tom periodu je Jana Adamović dobila viteško priznanje, dok je Dragan De Lazare osvojio nagradu publike u San Remiju, a tada je i Stojanović plasirao sopstveni samostalni projekat pod punim pokrićem izdavača „Delcourt“. Ono jes, ovih godina je čitanost francuskog stripa žestoko opala u odnosu na objektivno superiorniji i raznovrsniji narativni izraz viđen u mangama, ali se ovo svejedno računa kao veliki uspeh. Sama činjenica da je „Y.I.L. Édition“ rešio da izdaje „Maksa Debrisa“ bez obzira na starost istog govori o tome da su imali poverenja u projekat, da su u istom videli pripovedačku snagu trojice čoveka koja stoje iza njega. Međutim, isti izdavač je progurao i Pekino sočinjenije „Iza crnog sunca“, tako da su standardi za kvalitet kod čeonih ljudi „Y.I.L.-a“ barem donekle diskutabilni.
- Isus: reč Božja
(originalno izdanje: Preporod, 2015; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Nova stara priča“ 27. novembra 2016.)
Na kraju krajeva, ovo je Šetetov – možda – najdraži projekat, a da nije prestao da se bavi verom i Hristom pokazuje i njegov drugi strip album, „Knjiga o Jovu“. Šetet je samim tim punopravno zaslužio titulu doslednog strip autora, i ne samo strip autora – doslednog umetnika. Skromnost koja je delom inspirisana verom, delom deo samog umetnika, uspeva da rezonuje iz ovog strip albuma, i mada potpisnik ovih redova ne veruje u Boga i smatra Hrišćanstvo više kulturnom tekovinom nego načinom života, ipak ga dotaknu pomalo scene Isusovog stradanja i naknadnog ustanka, barem izvedene rukom Geze Šeteta.
(„Nova stara priča“)
„HVALA BOGU i tebi – mnogo puta u toku 2x isčitavanja suze su mi navirale od ISTINE i VERODOSTOJNOSTI kojom si to opisao i OBEZRAZLOŽIO [sic]“, to su bile reči kojima me je Geza Šetet počastvovao nakon čitanja moje recenzije strip adaptacije „Gorskog vijenca“, objavljene pod naslovom „Sudba vezilja“ tačno 31. decembra 2020. godine. Svoju laskavost je Šetet iskazao i time što me je, pomalo hiperbolički, nazvao većim Hrišćaninom od većine Hrišćana, pa i njega samog. Mada nemojte se zavarati, Geza nije neko ko deli slatke reči tek tako. Naposletku, kao i svaki umetnik sa pedigreom, ume da podeli i prilično oštra mišljenja (primera radi, otvoreno mi je rekao da mu se ne dopada moj relativno skori album prvenac „Aequilibria“; nema ljutnje, naravno, čovek ima potpuno pravo na svoj ukus). Ovo naglašavam iz više razloga, od kojih je najveći činjenica da smo ovaj umetnik iz Donjeg Tavankuta i ja u manje-više redovnoj prepisci već zadnjih par godina.
Otkako je saznao ko sam i šta sam tokom festivala stripa u Leskovcu, Šetet se nije libio da iskaže koliko mu moje mišljenje znači, do te mere da me je zamolio da odradim rigorozne scenarističke intervencije na jednom od nadolazećih projekata (ako se za to nađe vremena, naravno). Podsetiću, na pokazivaču su osvanule recenzije sva tri njegova albumska solo uratka – sem „Gorskog vijenca“, pokrivao sam i „Knjigu o Jovu“ (koju sam od njega dobio na poklon; upamtite info za kasnije) i „Isus: reč Božja“. Interesantan je put ovih albuma, i to kako se sve nekako okrenulo u krug i ponovo našlo svoje mesto. Počev od „Isusa“, izdavački zadatak je preuzela kuća „Preporod“, dok je „Knjigu o Jovu“ sam autor izdao. Međutim, reprint „Knjige o Jovu“ u izdanju „Forme B“ se pokazao kao najbolji izbor koliko Gezi, toliko i samim izdavačima, jer je neposredno doveo do izdavanja „Gorskog vijenca“ na dva pisma i u impresivnom tiražu (plus tvrde korice, kvalitetan papir, itd.). Kao svojevrstan dug autoru, „Forma B“ se rešila na reprint „Reči Božje“, ali reprint urađen na pravi način. Tim potezom je Šetet u potpunosti doveden pod okrilje jednog izdavača, kao njihov tzv. „poster child“ ili „poster boy“, u nedostatku boljeg izraza (nešto što je, recimo, Aleksa Gajić dugi niz godina bio „System Comics-u“). Ali uz to, ovaj potez reizdanja „Reči Božje“ je dao Šetetu priliku da ispravi eventualne greške iz prethodnog izdanja, odnosno da priču predstavi najverodostojnije svom stilu i viziji što je bilo moguće. A ta verodostojnost je podrazumevala crno-beli crtež, ručni upis slova i neke temeljite promene.
Rezultat je impresivan. Kako je Šetet insistirao da mi dotična reizdanja pokloni – i da, ima ih dva: jedno na srpskom, drugo na mađarskom – pre mesec i kusur dana me je dočekao poštar sa paketom teškim jedno četiri i po kila. U njemu su me čekala dva tvrdokoričena izdanja „Isusa: reči Božje“ plasirana krajem 2020. godine, i reč „luksuz“ se bukvalno vidi od korice do korice. Ali ne onaj materijalni luksuz, već onaj umetnički (ili, ako bi Gezi bilo draže, duhovni). Ovde ću se usredsrediti mahom na promene u odnosu na staro izdanje, jer ih ima dosta (i iskreno, nisam se ni trudio da ih nabrajam u detalj – mnogo ih je, a takav poduhvat bi zahtevao vreme kojeg prosto nemam). Dakle, po mojim proračunima, potpuno novih tabli u sklopu reprinta „Reči Božje“ je 7 (u novom izdanju su numerisane brojevima 11, 12, 31, 37, 40, 59 i 128), dok su originalno numerisane table 124, 148, 151, 169 i 185 podeljene na dve table pojedinačno, što penje broj novonastalih tabli na 17. Dve originalne table, numerisane 77 i 78, su promenile mesta u novom izdanju. A same table gde postoje bitne promene u jednom ili više kadrova, kompoziciji, pripovedanju ili izmeni teksta su zaista brojne. Redom, to su table u starom izdanju numerisane brojevima 1, 8, 9, 17, 38, 50, 51, 63, 74, 79, 80, 104, 109, 110, 117, 119, 120, 121, 124, 127, 140, 145, 146, 152, 158, 197, 206, 209, 210, 214 i 233. Nakon tabli sledi pogovor Zorana Stefanovića, i moram da priznam da nisam do sada očekivao da ću videti sopstveno ime transkribovano na mađarski u sklopu nekog pisanog dela.
Kad se sagleda, novo izdanje stripa „Isus: reč Božja“ je remek-delo u svakom smislu te reči. Gezin crtež u olovci je znatno ekspresivniji i snažniji od onog u koloru, što će i sam rado priznati. Uz to, kadrovske konstrukcije u ovom izdanju su neizmerno čitljivije i pitkije od prethodnog, a neću pogrešiti ako pretpostavim da su ove promene rezultat replika u mojoj prethodnoj recenziji štiva. Interesantan detalj vredan pomena: u intervjuu tokom emisije „Opušteno“ (prisutne na zvaničnom YouTube kanalu televizije „TV Subotica“), tokom razgovora sa voditeljem Miletom Tasićem, Geza je otkrio detalj da postoji želja (ako ne i plan) da se 40 dana i 40 noći kušanja Isusa Hrista odradi kao zaseban strip. U originalnom izdanju, tih 40 dana i 40 noći su predstavljeni na jednoj tabli, što sam i naglasio kao poduhvat koji je retko ko u domaćem stripu pokušao. I premda znam koji su sledeći Šetetovi projekti („Luča mikrokozma“, „Lažni car Šćepan Mali“, „Hajduci“, Ćopićeva dela) kao i njegove lične želje („Sirano de Beržerak“ u stripu), interesantno bi bilo videti ovaj eksperiment sa kušanjem Hrista. No, to sve ostaje za videti. Gezinih pet minuta u domaćem stripu, o kojima sam nadugačko pisao u „Sudbi vezilji“, još uvek traje i ne pokazuju se znaci smirivanja. A meni ostaje, kao i inače, da bacim preporuku i po – ako nabavljate strip „Isus: reč Božja“, nek to bude izdanje „Forme B“. Objektivno je bolje, pitkije, i bliskije autorovoj originalnoj viziji.
- Amnezija: superjunak s problemom sa pamćenjem
(Originalna izdanja (albumi): Amnezija: superjunak s problemom sa pamćenjem, Šahinpašić, 2009; Amnezija: superjunak s problemom sa pamćenjem – Porijeklo, System Comics, 2011; Amnezija: superjunak s problemom sa pamćenjem – Negativac, samostalno izdanje, 2017; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazima „Ko, šta, gde? 01 – Prvi koraci“ 2. septembra 2018., „Ko, šta, gde? 02 – Origins“ 6. januara 2019. i „Ko, šta, gde? 03 – Promene“ 17. februara 2019.)
Andronik odlično barata pripovedanjem, i premda je ova priča fiktivna u svakom smislu te reči, deluje prizemno i prirodno. Ni u jednom trenutku se ne oseća višak reči, čak i sa nešto blažim forama. Tačno se vidi da je unet primetan trud u dijaloge, da nisu rađene „copy-paste“ obrade već izlizanih viceva i provala, kao što pojedini geg-stripovi na domaćem terenu rade. Originalnost je izdvojila „Amneziju“ i zavredila mu više od ovog jednog albuma.
(„Ko, šta, gde? 01 – Prvi koraci“)
Daleko je da sam jedan od prvih koji je primetio koliko su vizuelno slični Filip Andronik i Aleksa Gajić. Jedne Smotre sam ih čak i poređao jednog pored drugog, što je makedonski strip veteran Smile Cvetanovski i ufotkao. Ali njihove sličnosti se ne zaustavljaju na fizičkom izgledu. Naime, oba autora rade za francusko tržište, oba su majstori koliko stilizacije, toliko i realističnog izraza, i oba autora – jadničci – mnogo vole da čitaju moje recenzije.
Samim tim, posebna je čast kada vam autor najavi integralno izdanje prethodnih radova i zamoli da upravo vaš tekst bude uvršten u isti. Ipak, sticaji okolnosti su išli kontra toga da moji tekstovi o „Amneziji“ uđu u pozamašni integral pod izdavačkom palicom mostarskog strip udruženja „MoStrip“. Ali, kako su mi i oni sami pojasnili, hteli su da njihovo prvo izdanje bude „all Bosnian“ (parafraziram, ne citiram), odnosno da isključivo domaće snage budu uključene u kreiranje istog. I premda mi jeste pomalo krivo što nisam bio deo projekta, zapravo ih razumem u potpunosti. Ako nešto uvek cenim, to je lokalpatriotizam i želju da se potencijal i talenat domaćih snaga iskoristi u potpunosti, i na pravi način. A pritom dobijam priliku i da piskaram o stripu bez osećaja konflikta interesa.
Đani Zovko je pisac uvodnika ovog integrala, kao i intervjuer samog autora (obimni intervju se može pročitati odmah nakon završenog „Negativca“), a sem dotičnih tekstualnih priloga i samih reprintovanih stripova, u sklopu integrala nalazimo i potpuno prenešen fanart drugih stripara, bukvalno od crteža do crteža, te sasvim nove table koje je Filip upriličio za ovaj album, i naposletku promotivni materijal gde se Amnezija, glavni junak serijala, nalazio na ovaj ili onaj način. Tvrde korice, kvalitetan papir i solidna štampa su stavile „Amneziju“ tamo gde mu je i mesto – u sklopu izvanrednog stripa koji vredi imati na polici. Uz to, ovaj projekat mi govori i o dobroj volji momaka iz „MoStripa“ da se usredsrede na kvalitetne stvari i da plasiraju samo najbolje što BiH ima stripovski da ponudi. Još samo da Filip nađe vremena i tonu para, pa da se propisno usredsredi na njegovu miljenicu Suzie Q i svi možemo biti srećni. Do tada nas još uvek vesele autorovi stand-up nastupi i urnebesne karikature, kao i animacija koja je na neki način obeležila i njega i „Dubiozu Kolektiv“ (to je, doduše, tek priča za sebe; inače, bendu se provereno „Amnezija“ dopada, što se da nazreti na zadnjoj korici ovog izuzetnog integrala).
- Stripovijetke po motivima Petra Kočića
(originalno izdanje: JU Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, 2018; recenzirano na „Pokazivaču“ u prikazu „Pitoreskno pripovedanje“ 20. maja 2019.)
Jeste li ikada naišli na strip koji ima mali milion verzija, a tek treba da dobije dodatni mali milion? Iskreno, ja nisam. Znam da se rade rimejkovi nekih stripova (jedan je skoro izašao; neću da naglašavam, znate koji) ali nikada do sada nisam naleteo na tvrdokoričeno, visokokvalitetno izdanje koje treba da dobije em reprintove, em nekoliko drugih izdanja sa značajnim promenama. Zvuči bizarno, mahom zato što jeste, ali nije bez razloga. Bizarnije je to što je izdavač datog stripa jedna univerzitetska biblioteka, kao i to što je adaptacija pisanih dela jednog od naših najpoznatijih pisaca, te je uz sve ovo i delo koje se koristi u edukativne svrhe.
(„Pitoreskno pripovedanje“)
Sa skorijim izlaskom albuma „Stripovijetke po motivima Alekse Šantića“, sa zadovoljstvom sam se podsetio prethodnih „Stripovijetki“, onih koje su strip poslenici iz „Devete dimenzije“ oživeli i plasirali dvojezično, na srpskom i ruskom. I ovde bi valjalo da se ispravim. U originalnoj recenziji sam naveo da je kolor priče „Grob slatke duše“ odradio Milan Mladić, što nije tačno. Kolor je, zapravo, radio Predrag Ikonić, a ne Milan (svi mi grešimo, i valja se zauzeti za svoje ispade). U sklopu istog teksta sam naveo i sve buduće reprinte ovog stripa, na drugim jezicima.
Pa, do tih reprinta je došlo. Trenutno postoje 4 različita izdanja prvih „Stripovijetki“ u dvojezičnom formatu, a među tim jezicima su ruski, nemački, francuski i italijanski. Na moje veliko razočarenje, prevod na kineski još uvek nije gotov, kao ni planirani prevod na grčki. Ali se oba uveliko rade, gde je, ako je verovati Zoki Lavu (a do sad nas nije izneverio) otprilike 4 od 5 priča potpuno prevedeno na grčki. Ne znam koliki je napredak sa kineskim prevodom, s obzirom da su bile potrebne čak i čitave rekonstrukcije tabli zarad akomodacije samog jezika, ali to je već priča za drugi put. Glavnina pomenutog je ta da su „Stripovijetke“ nastavile svoj burni i vazda zanimljivi život, i to je definitivno nešto što treba ceniti. Iskreno, sad me pa i više interesuje čije su „Stripovijetke“ sledeće na redu, posle Šantića. Da nije na redu Branko Ćopić? Svetozar Ćorović? Gavro Vučković Krajišnik? Anabela Basalo? Vreme će reći, što bi rekli na Zapadu.
- Remitenda
Sem ovih, „većih“ promena po pitanju recenziranih stripova na „Pokazivaču“, desio se i niz uslovno rečeno „manjih“ koje ne zavređuju baš individualne odeljke, ali ih vredi pomenuti. Primera radi, „Blatište“ Borisa Stanića je dobilo reprint, ali je rađen o njegovom trošku i bez medijske ispraćenosti (štaviše, ni ja nisam za dotični podatak znao dok mi nije pomenuo jedan od poslenika u striparnici „Darkwood“). Sem toga, izdavačka kuća „Modesty Stripovi“, ili tačnije njen ogranak na anglofonom tržištu „Modesty Comics“, je izdao niz digitalnih PDF stripova balkanskih autora, sva prevedena na engleski. Među izdanjima su se našli i stripovi kao što su „Karton Siti“ grupe valjevskih i inih drugih autora, „Devedesete“ Wostoka i Grabowskog, „Kapetan Nitrat: Kratki (?) rezovi“ Bore Stanojevića i Aleksandra Sotirovskog, „Dnevnik Ane Tank“ Iztoka Sitara i „Bad Boy“ Mladena Oljače. Pride, godine 2018. je na leskovačkoj Balkanskoj smotri mladih strip autora gostovao Vibor Juhas, odnosno jedan od braće Juhas, preciznije crtač, koji je sa sobom doneo zavir u novi album strip projekta „Mr. Joe“ (od strane njega i brata mu Vjerana) specijalno štampan za festival. Za sam kraj, valjalo bi pomenuti da je Aleksandar Petrikanović, paralelno sa pripremama za štampano izdanje „Prokletog igrališta“, na popularni sajt „Tapas“ predano kačio prevod dotičnog na engleskom, pod nazivom „Damned Playhouse“, te je isti dostupan svima besplatno ako niste u prilici da kupite štampano izdanje.
Epilog
Sedam godina…malo li je? Malo li je provesti tako dugi period u osvrtima na stripove širom Balkana čiji kvalitet varira onoliko koliko i odabir tematike, stila i medija? Prvi ću priznati da je putešestvije ovim portalom donelo usput pregršt iznenađenja, prijatnih koliko i neprijatnih. To se možda ne vidi sa one strane ekrana, ali bitisanje na ovakvoj platformi, u neposrednom kontaktu sa desetinama, odnosno sad već stotinama autora, izdavača i strip poslenika uopšte – sve to, naposletku, sa sobom nosi posledice, i ovu reč koristim u najneutralnijem mogućem smislu. Dešavalo se, primera radi, da mi oko recenzija pišu hvalospeve. Dešavalo se da mi jasno i nedvosmisleno dostavljaju konstruktivne kritike. Dešavalo se da mi se nadobudno i nadmeno šepure nakon pročitane kritike. I da, dešavalo se čak i da mi prete. Potpuno bizarno, bilo je i slučajeva kada kritika uopšte nije ni pročitana, ni primećena, ili – što je najgore – potpuno neshvaćena. Ali je sve to pokazalo da se ovim putem i te kako trebalo kretati bez prestanka. Iako je 99% tekstova plasiranih od strane ovog kanceroznog autora prošlo pročitano i ne uzeto u obzir, videh u protoku vremena da se kod manje od 1% upravo i suprotno desilo – naime, da su recenzije uzete u obzir i da je kod novih izdanja pokoja ideja sa moje strane i implementirana. Ali dosta sam sam sebi šiljio onu stvar. Red je zaključiti o navedenim stripovima.
Činjenica da se nije stalo u mestu, da su svi od dotičnih autora revizitirali sopstvene radove i rešili da ih poboljšaju, ide na čast upravo njima. Jer naposletku, jedno je reći „ej, biće ponovo stripa, preradiću ja to, vratiću ga u štampu, videćeš! Sve je spremno, sve radi, provereno.“ a drugo je zapravo potegnuti sebe i svoje zarad vraćanja i dopune starog. Naravno, ovaj tekst ne pokriva druge slučajeve gde se sličan niz događaja desio, ali o tome svakako ni ne mogu ovde da pišem (konkretno mislim na nastavak „Balona“, ali i na neke druge slučajeve, poput dva – ?! – reprinta „Legije nepremočivih“ od strane dva različita izdavača) – opet, ništa od dotičnih nisam recenzirao, za razliku od dela koja su pominjana više puta u sklopu ovog teksta. Dakle, red je sačekati još nekih sedam godina (ako bude tada bilo „Pokazivača“…ili pak mene) i, ako do te potrebe dođe, napisati nastavak.
