Toliko smrt u meni živi
da mirišem na tamjan,
tamo sam gde pokoj
u tišini peva, mislima
slepljenim za samoću…
Ja nisam pesnik,
ja sam prepev očajanja
sručen na zemlju
jednog martovskog ponedljka
Samo se vučem kroz stihove
tužnih pera, I čujem u notama nadarenih prosjaka,
odzvanjam u nekoj ludoj glavi
zalutaloj u sebi samoj…
Vaskrsnuće sam bola,
jedna smrznuta suza
i vrt ruža bez mirisa, koji čezne.
