Dragi prijatelji, podeliću s vama, šta zaista mislim o jednom od najeksplozivnijih, novih domaćih romana! A kakvo je vaše mišljenje?
PREMIJERA REKVIJEMA U VUGLA TEATRU (Psihodelična preporuka neke nove srpske lektire)
„ Ne bacaj kamenje na vrapce jer to možda i nisu oni.“ Lidija Ćirić, Rekvijem za jedan dan
Ako ste pročitali Rekvijem za jedan dan, možemo da pričamo! Ako niste, više sreće u sledećem izvlačenju. Ja, jesam, i sa zadovoljstvom delim impresije po FB kućama(nosim sa sobom alat). Kako vreme prolazi nisam više ni tako siguran da je to bilo obično čitanje! Znate na šta mislim-ono s naočarima na vrh nosa, listanjem stranica i pomeranjem crvene, platnene tračice s glave na glavu. Pre će biti da sam prisustvovao pozorišnoj predstavi u mom, internom Vugla Teatru, mestu specifičnom po tome da u publici postoji samo jedna, jedina stolica. Bilo kako bilo, utisaka puna vugla! Nije nikakva tajna da Lidija Ćirić ume s rečima. Ne rasipa ih a kaže mnogo. Možda i sve. Nekima, svakako, i više nego što zaslužuju. Ume i sa slikama! Kod nje sreća uvek po malo terpentinski gorakne, tuga je basterkitonovski nema, mudrost je izgrebana s beogradskog asvalta, a smrt i nije nužno najgori mogući scenario koji može da ti zapadne, ako ti u tranzitu planeta, Mars bane nenajavljen u treću kuću. U stvari, lako je kad znaš, i kad si (insistiram na redosledu), pre svega pesnik, dramski pisac (to će se tek otkriti) i urbani pripovedač jedinstvenog izraza. Hronični, hroničar hroničnog, i čuburski, javni, koronarni beležnik, sajber-pank senzibiliteta. Rekvijem se nije pisao jedan dan, i za jedan dan se ne može ni pročitati. Potrebno je malo muke! Ali, ako ste dovoljno hrabri da postavite prava egzistencijalna pitanja, dobićete iskrenu refleksiju kupatilskog ogledala, koje sve i da hoće, ne ume da sakrije-Dorijanove „nežne godine“, lažne trepavice duše, „pomorandžinu koru“ srca, i ostalo emocionalno šićarenje. Složićete se, da su vam takve stvari obično prećutkivali! Čak i kada bi se sastojao samo od svog narativnog hajlajta i stilskog krešenda-poglavlja Ovako nije govorila majka Vesna, ali kao da jeste, ova nesvakidašnja ispovest, ili autofikcija, imala bi još uvek dovoljno filozofske drskosti i mangupske, lirske poetike, ali i pozamašan duševni naramak one fine, hidrantne, introspekcije čistog bola, tako svojstvene velikim, hiperborejskim deskriptivnim šamanima i preciznim mehaničarima ljudske anime (ja sam se setio Knausgora, a vi, slobodno, koga god hoćete). Dakle, braćo po socijalnom umrežavanju, da se odmah razumemo-nema prepričavanja fabule, skraćenih verzija za poneti, i ogovaranja nesretnih sestara zbog detinje iskrenosti, poganog jezika ili rekreativnog konzumiranja „supstance“! Ne pada mi na pamet! Sve lepo piše! Jedna sveža humka, nekoliko otvorenih, zagnojenih rana i mnogo, baš mnogo soli za posipanje! I ovo što sam rekao je previše! Trk u knjižare! Tek sad mi je potpuno jasno šta je dobri čovek, pisac Milorad Novaković mislio, kada je na književnoj promociji, o ovom romanu rekao(parafraziram po sećanju)-da postoje knjige kojima se periodično vraća, i koje u njegovom ličnom sistemu vrednosti i vokabularu srca bivaju označene kao KNJIGE-PRIJATELJI. Ako ste rešili da odustanete-sada je prilika, ili bolje ćutite do kraja života! A ako ste znatiželjni, ljubopitljivi, blagorodni istraživači toplog pogleda i otvorene vugle-rien ne va plus! Samo bih vas zamolio, da u prazničnoj euforiji niskih strasti, pokušate maksimalno da prigušite udaranje brige na veselje, zvonjenje zvonima, praporanje praporcima, i da krajnje oprezno dajete novogodišnja, plamena obećanja, koja se nekad i ostvare. Jedno bi, bez svake sumnje, moglo ili moralo da bude da u 2017-oj, nikako, ali NI-KA-KO ne ignorišete domaće autore! Neće vam se kasti samo! Barem ne u ovom životu, a za neki drugi ne mogu da garantujem sa sigurnošću! Čika Bobane, ne zamerite, ako nešto nije bilo u redu!
