SNEŽANA ALEKSIĆ STANOJLOVIĆ, rođena je 1. X 1962. godine u Beogradu. Školovala se u Hrvatskoj, Makedoniji i Srbiji. Danas radi i stvara u Novom Sadu. Profesor je razredne nastave. Majka je dveju devojčica.
Ima objavljenu zbirku pesama „Potraži me“ na srpskom i makedonskom jeziku, koju je objavila Gradska konferencija književne omladine u Skoplju. Napisala je još dve zbirke pesama „Oda za Orfeja“i „Oranica“.
”Oda za Orfeja” je dvojezična knjiga u kojoj su pesme na makedonskom i srpskom jeziku .
Objavljuje poetsko-informativne tekstove u „ Makedonskoj Videlini“. Dopisnik je Agencije za iseljeništvo u Skoplju i Novinskoj internet agenciji „Kukuriku.mk“ . Saradnik je Književnog kluba “Majdan” iz Kostolca i časopisa za decu “Vitez”. Pesmama je zastupljena u više međunarodnih zbornika poezije ( “ Let u sazvežđu” , “ Stihom govorim 3 “ , “ Zbornik radova Udruženja pisaca Poeta “ , “ Tebi za Valentinovo” ,” Pesme koje život znače“ , “ Poetska harfa “ na makedonskom jeziku , “ Poezija godine “ , “Zagrli život” međunarodna zbirka pripovedaka i pesama za decu humanitarnog karaktera namenjenu deci oboleloj od kancera …).
Učesnik je mnogih pesničkih festivala i susreta (“Struške večeri “ u Strugi-Makedonija , „Vitez- fest “ u Subotici, „Među javom i snom“ u Kostolcu, “Sabor literarnog stvaralaštva “ u Beogradu , FB pesnički festival u Novom Sadu, „More duša“ u Biogradu,” Pesnički set “ i 6. Međunarodni festival književnika u Rijeci-Hrvatska ,…”Stenkini pesnički susreti “ i “ Čukarička susretanja “u Beogradu, “ Pesnički Polarisov sat “ i “Poetarium – pesničke večeri “ u Novom Sadu-Srbija…)…Član je Hrvatskog književnog društva u Rijeci, Udruge “ Providenca “ u Biogradu , Književnog kluba “ Čukarica “ i umetničke grupe “ Arte” u Beogradu kao i počasni član Udruženja balkanskih umetnika.
Član je Udruženja makedonske zajednice u Novom Sadu “ Kiril i Metodij” , osnivač je i administrator FB profila tog udruženja u cilju promovisanja makedonskog jezika, tradicije i kulture. Sarađuje sa Nacionalnim savetom makedonske zajednice u Republici Srbiji.
Piše na srpskom i makedonskom jeziku, а pesme su joj prepevane na engleski, hrvatski , albanski i turski jezik .
U poslednje vreme piše i prozu.
Recenzija Pere Zubca
ORFEJSKI PEV U ODBRANU POEZIJE
( Zapis naklonosti uz rukopis knjige pesama „Oda za Orfeja“ Snežane Aleksić Stanojlović)
Ova knjiga, koju sam s radošću čitao u rukopisu, govori o punoj pesničkoj zrelosti Snežane Aleksić Stanojlović, koja je zablistala još l98o god.u svojoj prvoj knjizi pesama kao moguća nova zvezda mlade srpske a i makedonske poezije. I ova knjiga je dvojezična, ali nije oslonjena ni zvukom ni sadržinom na velike i lepe tradicije makedonskog i srpskog pesništva, ona je više novalisovska, tkana od bistrih i umivenih stihova koji se pletu u mnogostruka klupčad zapitanosti nad sudbinom sveta, sveta pesme, mogućnosti poezije, kao leka za osamu i odbranu od besmisla i svemirske samoće. Ona je u dosluhu sa starogrčkom pesničkom tradicijom, hoće reći sa orfejskom tradicijom, a , kako znamo, za razliku od sretnika Hesioda, Arktin iz Mileta, Eumel iz Korinta i Orfej iz Trakije, nisu ostavili pisanih tragova po kojima bi mogli znati kako su i o čemu su pevali. Ali Orfej je postao pesnička uzdanica i mit: orfejski pev je večna slavina bistrotoka pesme, bez obzira na koji je jezicima pisana i ko su bili pesnici- tkači novih pesama o uvek jednom i jedinom svetu.
„Oda za Orfeja“ naslovom jasno naznačuje koji je odnos pesnikinje prema Orfeju, pesniku i pevaču, pa i pesme, mada nisu rimovane, imaju utkanu muziku u grafizam pesama, jednostavno je pri čitanju i dužih i kratkih pesama u uhu onoga koji čita prisutan zvuk, mek, umilan, ali jasan. Meni su kratke pesme u ovoj knjizi draže, one su biserno jasne i reči u njima svetle, ali duže pesme govore o suštini ovog peva ,posebno pesma „Ne daj se dušo“, u kojoj se moja predosećajuća sumnja da je Orfej ipak otelotvorenje bića ovovremenog, jednog,unikata, ili kolažnom biću od detalja iz albuma sećanja, dopunjuje skoro neprimećenom distihu iz jedne ranije pesme, ali bitnom vrlo za razumevanje ove poezije, o orfejskom glasu „ koji Rađa, Oplođuje, i Ubija“, telu na žrtveniku , o distihu o „snošaju bez dodira“.
Spomenuo sam Novalisa, koji je pokatkad meni blizak u feflesksivnom tkivu ove poezije, u smislu principa želeti kao imati naspram imati kao želeti, pa, stoga, da li je ovo knjiga refleksivne poezije?
Jeste. A da li je ov o knjiga ljubavne poezije?Jeste. I nema tu nikakve nelogičnosti. Pesme su o univerzumu ljubavi a refleksivne su jer ih piše zapitano, načitano i misleće i osetljivo biće.
Čistog jezika, snažnih poruka, bujne i razumljive metaforike, ove pesme su faktički razgovor pesme sa sobom samom. Sa sopstvom.Sa jesam. Na izvoru kao u kosmičkoj tamnoj rupi.Upitannost ali i vera. Snažne i opijajuće pesme.
A da se ipak vratimo Orfeju na kraju ovog zapisa naklonosti.U eseju „Orfej i Evridika“ najbolji naš znalac starogrčke poezije dr Nikola Strajnić, piše:
„ Pravi život je drugde! To je orfejski krik za izgubljenim. I ne samo za izgubljenim, već krik za svime čega nema.Jer sve ono čega nema željeno je beskrajno – do vriska, do dozivanja usudnoga, onoga što liči na poziv zemlje:“Dođi, o dođi.“ Željeno do smrti, pošto smo spremni da odsutnom žrtvujemo sav svoj život, staviti na kocku celom svoje biti, nadajući se tako da ćemo njegovo odsustvo da prevladamo: sustižući ga na onoj strani, bićemo oboje zaštićeni od novih mogućih rastanaka…“
Možemo ovu knjigu čitati i kao spas od svakog mogućeg rastanka od poezije.
Recenzija prof.dr.sc. Vasila Tocinovski
MOĆ PESME
Snežana Aleksić Stanojlović , Оda za Orfeja , izd. Аrte, Beograd, 2014.
Knjigu pesama Оdа zа Orfeja, Snežane Aleksić Stanojlović (1962, Beograd), na najbolji način predstavljaju njeni estetski rezultati i svakako aktuelno pitanje dvodomnih pisaca. Njih objedinjuje tema o moći i lekovitosti pesme. Ona savladava svemoguće prostore i vremena.Traži nove vrednosti u čoveku, životu i svetu. Na ovakve stvaralačke tendencije decidno upućuje i naslov ove zbirke pesama. Uopšteno ljudske/univerzalne dimenzije egzistencije otkrivaju se u neumornoj potrazi za ljubavlju, slobodom, lepotom, večnošću i trajnošću, dobrotom, poštovanjem, poverenjem i saradnjom. Dosledno je ostvarena pripadnost dvema nacionalnim književnostima, kao dvojezični projekat na makedonskom i srpskom jeziku. Pesme su podeljene u dva ciklusa. Pesnik i pesma su, kao stožerne tačke, sadržani u njihovim naslovima Pesma me u Pesmu priziva i Тrajanje. Stihovi upotrebljeni kao predgovor, predstavljaju odu njegovom glasu (Оrfej, b.m.), odu glasu koji rađa, оplođuje i ubija, svakodnevne reči i zvukove podređuje, osmišljava i rasejava u kosmičke prostore za koje nismo verovali da uopšte postoje. Glas koji ima moć da za sobom ostavlja večitu dilemu da li on peva pesmu ili pesma peva njega. Pitanje koje samo po sebi i ne traži odgovor. Кnjiga predstavlja jednu homogenu celinu i ciklusna podela u njoj ima drugostepeno značenje.
Beskrajno Orfejevo putovanje sе prestvaralo i prepoznavalo u životnim i stvaralačkim vrhuncima pesnikinje. Knjiga je bila otvorena, tačnije prvi njeni stihovi su napisani pre ravno tri decenije, 1984.godine u Skoplju i zatim nošeni sa sobom/u sebi u makedonska, srpska i hrvatska prostranstva gde se školovala ili boravila. Оdatle se, već u uvodnoj pesmi, po kojoj knjiga nosi ime , postavlja pitanje – da li negde postoji čisti izvor za sušna grla. Кao amanet ,svojih predaka, zov praotaca upućen Orfeju , je direktan .Pesnikinja mu se obraća, da pronađe i pokaže taj put, jer je to jedini način da spasi setvu. Doneće budućnost i nova pokoljenja, produžiće se život. Еpska dimenzija je uverljivo opevana u katrenu : Pesmom Svojom / probudi usnulo kamenje / i oplodi zemlju / što danima Te zove. Iz glasovitog hora , izdvaja se glas poetese : Sa povratkom kiša / kad procvetaju polja, / procvetaće / i hiljadu cvetova belih / u mojoj krvi. Moć njegove pesme je istovremeno zastrašujuća i uništujuća. Govorom u “ja” formi u obraćanju Do poslednjih konjanika apokalipse kao da se naslućuje novi potop prokletstvom pesme. Telo autorke je pesmom upaljeno, krv je šiknula i plamen čarobne snage u pohode se uzvisuje do neba. Моć njegove pesme je najavljivač predodređenog, nepovrata, nezaborava. Njen bol moli da pesma ne prestane, jer ona je ta koja ispunjava i osmišljava postanak neba i zemlje, i svega svetog na njoj. Poetesa zato moli , da upravo ta pesma gori do poslednjih konjanika apokalipse.
Аktivni poetski govor Snežane Aleksić Stanojlović, podrazumeva i ugrađivanje ličnog u teme i motive, u porukama Оda za Orfeja. Pesma u Pesmi je autobiografsko portretiranje. Njegov život i njegova pesma su njeno verovanje , njena religija. Sanjajući dobrovoljno u njegovim zamkama, već u pesmama Pustinjska postelja i Јabuke na ormaru , ona je subjekat. Pokazujući i dokazujući da je samo slobodan čovek srećan čovek. U prvoj je besmrtno dvoglasje dvaju tela sa čijih usana potiče medovina, a u drugoj sa starim magičnim mirisima kao preturanje po vremenu iz detinjstva, one se indentifikuju u sadašnjosti. Po hiljaditi put / kunem se / jabukama na ormaru / – da ću čuvati / tajnu Tvoga oka. Оpstanak je radost i tuga , bol i čežnja, uspeh i poraz. Put do istine je bolan /poražavajući. Jer , govorili su da ima Оči koje se smeju i govore, pa ipak niko nije primetio kada su te iste oči ućutale i umrle. I lično priznanje u pesmi Urlik jer je otkinuta iz njegovog Orfejskog grla, dok je šume ponovo dozivaju sebi i postaje zver. Poručuje mu da ode kao što ptice odlaze, ostavljajući znoj na njenom čelu. Ispreturana i surova realnost, ponavlja maksimu da svet može opstati i bez svojih pesnika. Možda i može , ali ne treba zaboraviti da će u tom slučaju biti siromašniji i beznačajniji. Тo su one Staklene oči u kojima ni naše ćutnje / što su ispadale / iz prastarih zidova / nisu znale, / ili nisu mogle / objasniti / neplodnost naših pesama. А ona Luda ptica koja je sletela na pogrešan prozor i u pogrešno godišnje doba, u koju se uvukla poetesa, postavlja pitanje kako da odleti i njegov prozor ostavi bez pesme. Ima li život smisla, bez te pesme ?!
Оpstanak je stalno obnavljanje. Оdatle i molba u Začetku za snažnim sjedinjavanjem i mekim zagrljajem, kako bi potekla iz sopstvene emotivne obnaženosti, kako bi se razlila po podu i zemlji , jer bi jedino tim putem mogla da ga napusti i ulije se u more . Svaki odlazak, sam po sebi podrazumeva i novi povratak. Zato će ove večeri žarom sa svoje kože upaliti sve svetiljke, prahom iz svog uma posrebriće svako drvo, kao čarobnjak, napuniće prazna usta gladnima i raskovaće sve sablje zaraćenima, sve u čast njegovog povratka. Аko ga u pesmi Тu sam ona čeka za sva vremena, u Prvom snegu sledi pročišćenje, kada će se po odlasku sanjanja i ludovanja, ona ponovo roditi za njega. Svaki novi dan je jedno novo dodirivanje pesmom (Оbučena u osmeh), pesma je dodir i u promenama prirodnih pojava (Plima). U životu nema ničeg velikog, već njega čine bezbroj malih i naizgled beznačajnih sitnica, pa ga tako u Mrvicama poziva da dođe i da zajedno pokupe mrvice radosti, kako bi zavarali glad. Кao što trenutak po trenutak grade sveukupno ljudsko bitisanje, u pesmi Trenutak, on je taj koji određuje da u životu nema slučajnosti, jer život ponekad određuje upravo jedan neponovljiv sudbinski trenutak.
Najizražajnije u spevu Snežane Аleksić Stanojlović su makedonske boje, zvuci i ukusi. Makedonska tradicija najbolje može da se ilustruje u pesmi Vezilo. Аutobiografsko se i ovde potkrepljuje zapisom u “ja” formi. Vezilja / ću postati, / na vezilu / pogled da Ti izvezem… // srmenim koncem, / srmeni lančić / od želja pustih, da Ti nanižem. Маkedonstvuju njene poruke sa najtananijim osećanjima, u melodičnosti i mekosti u kojima se zajedno оglašavaju misao i srce. Njih potvrđuje i pesma Galop koja u užurbanosti savremenih tokova upozorava na osluškivanje zova pradedova, zova unutrašnjeg bića.
Моderni poetski senzibilitet u Оdi za Orfeja аutorka izražava kratkim stihom, каo ostvarenu slobodu misli sa tendencijom da dotakne и da se pamti u krugovima svojih čitalaca.
Prof.dr.sc. Vasil Tocinovski
Recenzija Stanislave Bakić Jokanić, prof. jugoslovenskih književnosti i
srpskohrvatskog jezika
O Tvojoj poeziji
Muze nadahnjuju umetnike. Muški pesnik i ženska muza: Dante i Beatrice, Petrarka i Laura, Zmaj i Eufrosina-Ruža, Laza i Lenka, Matija Bećković i Vera Pavladoljska. Ima li imenica „muza“ odgovarajući oblik muškog roda?
Zbirka pesama Snežane Aleksić Stanojlović Oda za Orfeja neobična je po tome što je ispevana u obrnutoj postavci: žena pesnik i muza muškarac ( znan ili neznan, stvaran ili izmaštan, sadašnji ili bivši )?
Taj koji je nadahnuo ovu poeziju skriven je iza imena starogrčkog pevača i svirača na devetožičanoj liri
( svaka žica za po jednu muzu ) Orfeja. Zašto Orfej? Jer je lepotom svoga glasa zaustavljao reke, pomerao planine
( i bogove ); jer je uporno išao za Euridikom ( i u Had ); jer je muški pandan Penelopine vernosti.
Iako jedinstvena po temi, motivima, emocijama, atmosferi, zbirka je podeljena na dva ciklusa pesama: Pesma me u Pesmu priziva i Trajanje. Nastale u rasponu od 30 godina, pesme su prizvane pesmom Orfejevom. Orfej kao inspiracija traje i otuda naziv drugog ciklusa. Evo i odgovora na nagovešteno pitanje: On je i izmaštan i stvaran, i bivši i sadašnji, svevremen i van svakog vremena.
Poetesa je u stalnom obraćanju Orfeju. Peva mu odu, svečano, u hramu njegovog imena, tražeći čisti izvor / za grla sušna. / Orfeju! Pronađi ga! (Oda Orfeju). On je moćan. Tvoj glas me / Rađa, Oplođuje i Ubija. // Pevaj, Orfeju, bol Te moj moli! (Do poslednjih konjanika apokalipse). I kad je sam. Ti možeš / leteti i bez jata… // U glasu Tvome / ne počivaju obmane… // Napravi lom! / Al’ ne daj im se, dušo! / Ne daj im se, Orfeju, moj! (Ne daj se, dušo). I ona je obdarena sposobnošću rađanja i stvaranja: Rađam Te noćas / opet u grču / po ko zna koji put… (Staklene oči). To je besmrtan dvopev / dvaju tela (Pustinjska postelja). Rastanak. …Rekli su mi / da moram na Sever // ALI KAKO OTIĆI / I OSTAVITI / TVOJ PROZOR BEZ PESME? (Luda ptica). Želja. Udji / i začni me… // Obeleži me zenicom oka svoga… (Začetak). Uz blagonaklonost bogova i zvezda pesmom joj šalje sebe (Pesma Pesmu priziva).
Još naglašenije i doslednije mu se obraća u drugom ciklusu. Orfeju, tu sam… (Trajanje). Ona ga krštava, imenuje i amenuje. Biću čarobnjak / i ukrasiću večeras / grad / za Tebe… (Za povratak Tvoj). I noćas sam tu… / Da Te Pesmom volim… (Tu sam). Prvi i udarni stih pesme Obučena u osmeh – MI ( kao ono što smo mogli biti ) i njegovo prisustvo, ne mitsko, nego stvarno i gest uzvraćene ljubavi Pesmom me oblačiš u Osmeh…Jedan na drugi nadovezuju se nazivi pesama Čekam ( i ) Da mi u ljubavi doputuješ. Zatim pesma Trenutak čiju bih misaonost potcrtala stihovima Miroslava Antića ( Samoća ): ,, Svoju snagu prepoznaćeš po tome / koliko si u stanju / da prebrodiš trenutak, / jer trenutak je teži / i strašniji i duži / od vremena i večnosti”. Orfeju, noćas imam hrabrosti za takav Trenutak, kaže autorka. Ona je vezilja (Vezilo), a on vitez (u istoimenoj pesmi) kome poručuje da neukroćen, razularen, oslobođen dizgina i predrasuda ponosim galopom / u njeno oko / dojezdi… (Galop). Sledi, sva u kontrastima ( koji su obeležja zbirke u celini ) pesma Sve prolazi, kažu. Tu su oni koji nas lome i oni koji nas uspravljaju…Uspon i Pad, Vrh i Dno, Svetlost i Mrak, Belo i Crno, Svitanje i Noć, ponos i glupost. I pesma stožer ( ili jedan od stožera ) ove zbirke Kosač. Umesto, kroz sve pesme, njenog dozivanja i
hrabrenja, traganja i čežnje za njim, on doziva, traži, šalje poruke, peva do promuklosti, oplakuje, sanja, smišlja pesmu koja će je ponovo roditi ( Pesmu Rađaljku ), Pesmu, koja u život vraća… ali zalud. Zaludno ćeš osvajati srce Hada i Persefone… Ona se pokošena pretvara u vlati trave / treperave… / isceliteljske… i melem za njegove rane. Njegove oči njoj su videlo, vrata na kavezu, prozor u sebe. (Tvoje oči). Daruje ga pojasom – štitnikom (Pojas), gasi zvezde (U ulici lipa) i spušta zavesu tišine. (Umesto pogovora).
Orfej i Pesma su jedno. Otuda i pitanje DA LI ON PEVA PESMU, / ILI PESMA PEVA NJEGA…? (Umesto
predgovora). Poetesa je potpuno posvećena i predana Pesmi i Orfeju. Odričući se autorstva, čaroliju stvaranja pripisuje Glasu Orfeja iz Makedonije. (Posveta); i poručuje mu PESME TVOJE NA PLODNO TLO PADAJU! (Poruka).
Ljubav je iznedrila veliku stvaralačku snagu. Osećanja su iskrena i snažna. Utisci asocijativni. Nemoguće je (i nepotrebno ) tražiti im logiku (ludost nema zakone – Luda ptica). Slike su upečatljive, vizuelne, akustičke i mirisave. Nije to akvarel sa previše vode (Neplodna doba), već trag četkice natopljene bojama jarkim i kontrastnim. Akordi su mnogozvučni, izazovni, dramatični, tek katkad tihi u pozadini. Opojno mirišu jabuke na ormanu ( istoimena pesma ), rascepljene narandže, krčag vrućeg mleka (Magle) i topli čaj od majčine dušice (Za povratak Tvoj)
Sve je ovde u telu i krvi, u vatri i blesku, u titrajima i trzajima, u grču i bolu, u muci i lepoti rađanja i stvaranja. Uzvitlale emocije uzdižu se do zvezda i rasprskavaju u bele, topljive pahulje koje donose svetlinu i smiraj. Rađanje i stvaranje su jedina moguća pobeda nad smrću. Pesma je dar i spas! Začeće i nadahnuće ostaju obavijeni velom magije, a samo posebni su njome začarani i prokleti.
Stih je slobodan i kratak. Interpunkcija osobena. Forma odslikava ritam, brz i promenljiv, uzbuđujući. Tempo i dominantna emocija hodaju ruku pod ruku. Svaka zamenica koja se na njegovo ime odnosi počinje velikim slovom. Velikim slovom je uvek napisana i reč „pesma“. Time je uspostavljena i istaknuta intimna hijerarhija vrednosti.
Reči su birane, čak i kad dolaze u dahu; novoskovane ( krvoskok, neplodnja, amenovati ) ili one sa arhaičnim prizvukom ( svetlina, tamnilo, studenilo, vezilo ), uvek na mestu i sa merom koju određuje snaga emocije.
Vrednost ove zbirke je, pre svega, u jedinstvenom spletu emocija koje su pronašle jedinstven izraz sa njima u skladu!
Da li Te znam?
Mislim nešto tako (Da mi u ljubavi doputuješ) da si izmislila ni teglu ni kutiju već zbirku pesama i u njih stavila i sačuvala nežnost i lepotu za njega, Tvog Orfeja. Društvo onih koji su Tvojom poezijom taknuti greje se o plamen te strasti, hrabri vašom slobodom i hrani lepotom Tvoje poetske reči. ( Jer, reči su Tvoje igračke, a pri tom, znaš da se vatrom igraš ).
Osećala sam, a s vremenom je to postalo potreba i verovanje, da lepa reč teši i uspostavlja narušeni sistem vrednosti. ,,Rečnik vrlina“ (Vesna Belčević, Kreativni centar 2004.), namenjen deci, pod slovom K donosi KREATIVNOST. ,,Kreativnost je kad od nečeg malog umeš da napraviš veliko nešto, kada talente koje imaš znaš da iskoristiš vešto. Kreativnost u svakome postoji, samo se oslobodi straha, pa će svet pred idejama tvojim zanemeti od čuda, ostati bez daha“. Pročitano sam odmah vezala uz Tebe. Umela si i umeš od malog da napraviš veliko i vredno, od krovnog prozora baštu. Oslobodila si se straha, razvezala čvorove u sebi (Tragovi) pa mi pred stihovima Tvojim ostajemo bez daha.
Uzdigla si se iz pepela kao Feniks ptica i propevala. Ustvari, nastavila davno utihnulu pesmu mladosti.
Drugačija, a ista.
Ne znam Te iz tog vremena. Ja sam na onom tasu vage koji meri Sever. Odmerava ali i spaja. Kao u meni: ravničarku iz „dedine kućerde na lakat“ i bakinu zlatnu južnjačku žicu ( Битола, мој роден крај… ).
Kao u Tvom životu i Tvojoj poeziji.
Čitajući je, pitala sam se, da li Te znam kao što sam mislila da Te znam, kao što se poznaje onaj ko ti je po duši blizak. Pre duša nego telo, pre nežnost nego strast, pre odmerena, emotivno obojena reč nego urlik. Znam te ali i otkrivam! Raskopčana, oslobođena, osnažena, hrabra, svoja! Isceljena poezijom koja te vraća sebi i životu i nama na nov način – upotpunjenu, obučenu u Plavi pogled i Osmeh.
Te 1962 godine Snežana je bilo često ime. Zato si svojoj deci dala neobična i retka imena. ( Romana i Srna su posebne i po imenima i po talentima ). Ti svoju posebnost ne moraš da ističeš imenom. Talenat ga obavija velom osobenosti i izuzetnosti. Često ili retko, Tvoje ime je, ipak, u dosluhu sa Tvojom poezijom. Preporod doživljavaš sa Prvim snegom. Vejavi sneg i pahulje padaju na bol i krv, sećanja i snove, na reči i brišu ih svečanom i nevinom belinom. Očišćenje je darovano retkima.
Reč prijatelja nisi tražila priželjkujući da čitaš lepo o sebi. ( Naprotiv, stojiš iza svake svoje reči i isto očekuješ od prijatelja ). Želela si da mi ukažeš čast dajući mi mesto u svojoj knjizi. Osećam se počastvovanom!
Recenzija Vere Andon, pesnikinje iz Makedonije
MI, POEZIJA, PROKLETSTVO I MAGIJA
Poeziju, kao jedinstvo prokletstva i magije, osećam od kada pamtim. Vraćajući se godinama kroz život, u sećanja, neizostavno moram da pomenem nešto nezaboravno iz moje mladosti – godine članstva u Književnom klubu „Аco Karamanov“ pri Domu mladih „25.maj“ u Skoplju.
То su bile naše godine i to smo bili MI ! Svi smo bili mladi, posebni, jedinstveni. Svi mi, nosili smo u sebi to prokletstvo poezije, vreme kada smo zaspivali sa stihovima, budili se sa njima, disali, živeli za poeziju… Osećali smo poeziju kao prokletstvo nespokoja, nesanice, bola, ali i kao nit koja nas spaja sa lepotom, koja se ne da objasniti, za koju još uvek nije izmišljena reč, оsim možda jedna i možda jedinstvena – Мagija!!!
Tim nitima ostale smo povezane svih ovih trideset i nekoliko godina, Snežana Aleksić i ja. Iako je ona Sever , a ja Jug, te niti nikada nisu bile prekinute.
Кada je počela ponovo da mi šalje stih po stih, pesmu po pesmu, naročito one stare, da bi se konačno ovekovečile u knjizi, da joj pomognem da “vrati“ u sebi već pomalo zaboravljeni makedonski jezik, nas dve smo opet postale – Mi!
…Кao da se zaustavilo vreme, kao da se rasplamsao žar koji je tinjao svih ovih godina, kao da se vratilo sećanje na svaki njen stih, svako slovo, svaki interpunkcijski znak…Ovu knjigu nekada davno već sam odbolovala sa njom. Nekada, kada sam disala isključivo za poziju, zastajao bi mi dah. Volela sam ove njene stihove. Izgovarala sam ih naizust napamet kao da sam nesvesno obeležavala put jednog Trajanja. Ali, to Trajanje ja živim i sada. Živi ga i ona. I verujem da se obe osećamo jednako – prokleto srećne i još uvek očarane…
O D A O R F E J U
Prosipam
zlatne mrvice svetlosti
u hramu Tvog imena…
Lelek zemlje
vuče se daljinama…
Ti ga čuješ…
Postoji li negde
čisti izvor
za grla sušna?
Orfeju ! Pronađi ga!
Pokaži put,
gde zov otaca
na jutrenje prvo
čeka…
Spasi setvu, Orfeju!
Pesmom svojom
probudi usnulo kamenje
i oplodi zemlju
što danima Te zove…
Sa povratkom kiša
kad procvetaju polja,
procvetaće
i hiljadu cvetova belih
u mojoj krvi
( za Tebe, Orfeju )…
