Kako sam prazan, jedini
Zvečim kao prazna limenka
U koju je neki dokoni balavac
Ubacio kamenčić sa ulice
Spontano odlučivši
Da nečim uposli maštu
Misleći da u tome ima nekakvog
Naročitog značenja
Baš to je ono što me obuzima
Zanesenost praznim idejama
Da u ovome što osjećam
Ima posebnog značenja
Dok tu zapravo nema ničega
Divne li naše naivnosti dječje
Prazna limenka od piva
Bačena rukom nekog pijanca
Kamenčić koji nema nikakvu vrijednost
Na trenutak pomislim samo
Da upravo to ima smisla
Makar da zvečiš kad si prazan
Jer praznina kod ljudi
Obično znači tišinu i ćutanje
A ja nikad ne ćutim
Nikad se ne smirujem
Zvečim u svojoj praznini
Da odjeknem u okvirima
Bola koji će drugi razumjeti
Da odjeknem u okvirima
Ljubavi koju će neko da osjeti
Ja nikad nisam naučio da ćutim
Pronašao sam način da pišem
Da li je pisanje kao i zvečanje
Može li nešto zvečati u praznom
O, kako sam prazan, jedini
Zvečim da se protegnem
Do granica nad razumnog
Zvečim pet hiljada godina, jedini
Može li nešto zvečati u praznom
Forme
Oblici
Uzajamne neophodnosti
Uslovljene reakcije
Posljedice
Uzroci
Dječak koji ne želi da odraste
Protivljenja su zvečanje u nama
Lanci robova najtužnije zveče
Zvečanje zvona crkava u plamenu
Zar sam zaista prazan
Jesmo li mi prazni
Zvečim!
Prkosim i odolijevam
Zakonima logike
Zvečim!
Skini nam lance, jedini
Zar ne čuješ kako tužno zveči ovaj svijet
