Sinoć su se ulice istopile u rijeku
I neko je shvatio da smo im uzalud davali imena
Trebalo je živima da dajemo ulice
Krovovi kuća su se pretvorili u krila i
odletjeli u nebo noseći sa sobom i dvorišta
Neko je shvatio da dom poslednji umire
Sinoć su se mostovi pretvorili u oblake
Toliko su nas spajali, kao nebo i zemlju
Padala je kiša a zemlja je i dalje bila suva
Neko je shvatio da ipak nije žedna
Već da se čisti od nas i naše zle krvi
Svud je magla pokrivala oči izgubljenih
Svud je strah vezao dušu mučenih i prognanih
Sinoć je došla tiho, bez riječi, i rekla je
‘kupila sam nove cipele, hoćeš li da ih vidiš’
A ja sam joj rekao da će joj trebati da ode odavde
Nikad joj nisam rekao da su to lijepe cipele
Noć nikad nije bila ljepša, a sve je nestajalo
Mislio sam da pišem o tome, ali zašto bih
Moje pjesme ne ostaju ovdje, one odlaze sa mnom
Nikad ih ne bih ostavio da prođu kao moj grad
A to je sudbina ovdašnjeg svijeta, nestajanje
