ne znam gde sam izgubio sveću, staru voštanu sveću
jedan patrljak, koji sam čuvao još od devedesetih
kada smo živeli bez struje, kao pećinari, prognani,
krijući se iza debelih zavesa, neprozirnih, debelih,
paravana koji su nas noću delili od sveta, izgnane,
naša ćerpićara – tuđe ognjište a naše sklonište – tada
nije smelo, noću, da svetli, ni prema ulici ni prema kome
nije smelo da se zna da, ponekad, imamo svetlo
da ponekad pružimo kablove, od dobrog komšije
pa uključimo televizor i pogledamo dnevnik ili neki film
muziku, tada, iz nekog razloga, nismo slušali
iz naših prozora svetlost nije smela da svetli, nikuda!
delite nas, debeli neprozirni, čuvajte našu ukradenu svetlost
koja seća na godine kada smo još imali živote i bili slobodni
delite nas, od sveta, od ulice, neka niko ne vidi i ne zna, nikada!
tako sam ja, jedne davne večeri, devedesetih, u mahali,
ukrao tu jednu sveću, taj voštani patrljak,
umotao ga u novine, i čvrsto nosio, godinama,
hteo sam da mi svetli, ako, jednom, ponovo dođe mrak
pa kuća ne bude naša, već tuđa,
a ne bude nam dom već sklonište,
još jedna privremena, usputna izbeglička stanica
ali sam i obećao sebi, da ću jednoga dana, tu voštanu sveću,
da pronesem kroz grad, kao ikonu Bogorodice Trojeručice
što su je jedne godine pronosili kroz naše svete zemlje
da se svetina dotiče svetosti njene, dajurući je zlatom,
tamo, gde budem živeo, ma koji to grad bude bio,
kao olimpijsku baklju, kao večni plamen,
da njome osvetlim ceo pomračeni svet,
da svima pokažem da mraka nema, makar u toj tački
da pokažem, svima, da moj dom, i moje ognjište, svetle sa mnom
tamo gde putujem, tamo kud lutam, dečak iz ulice snova, iz sokaka u mahali u kome sa najlepše mašta i sanja, iz velikog dvorišta lipa
ja smem da svetlim, ja smem, usuđujem se!, tako,
da stojim, kao na pramcu nekog vikinškog drakara
da me dugo posmatraju ratnici, kroz maglu, i uvere se da nisam duh, kao što se to već kazuje u onoj, čuvenoj, pesmi
ne znam gde mi je ta sveća, gde sam je izgubio
i ko bi to sad mogao da zna, posle toliko selidbi i lutanja
mojih izbegličkih godina, ko bi, baš to, mogao da zna
ali, eto, plamen te sveće, voštane, a neveštastvene, još uvek svetli!
i ja ću ga, verujte mi, jednog dana, proneti svetom zemljom
