Mnogo je toga vezivalo beogradske stripare krajem sedamdesetih, duž osamdesetih, početkom i sredinom devedesetih, danas…generalno, veliko područje sa velikom umetnošću je moralo da iznedri ništa manje do velikih rezultata. Recimo, rađanje umetničkih grupa „Bauhaus 7“ i „Beogradski krug 2“, izrada albuma za albumom („Kalokagarti“, „Treći argument“) pod izdavačem „Orbis“, koji je i odgovoran za časopis „Tron“, i dalje nenadmašiv na domaćim prostorima. Tu negde figurira i beogradska škola stripa „Đorđe Lobačev“, pa se nekako tu zajedno nađu individue zvane Vlada Vesović, Zoran Stefanović, Zoran Tucić, Ratomir Kutlešić, etc. Pa tu iskoči i veza sa domaćim piscima, možda najvažnija ona sa Miloradom Pavićem. Veliko područje i jak angažman Beograda i njegovih meštana ništa manje od plodnog ni izroditi ne može.
A osamdesete, kako se čini, su tu najviše doprinele, i jedna od pomenutih osoba, Zoran Tucić (među prijateljima Tucko), svojim delom govori za sebe i ceo taj period u kojem se formirao kao autor. Trenutni predsednik Udruženja stripskih umetnika Srbije je, gotovo trideset godina pre te titule, vredno radio da opravda devetu umetnost, i njegovi radovi su nicali po domaćim strip revijama (kasnije i u albumima; gorepomenuti „Treći argument“ je savršen – gotovo previše savršen – primer njegovog genijalnog crteža) bez znaka zaustavljanja. Arhitekta po zanimanju, inovator po možda ne toliko namernom opredeljenju, Tucić je sa ostalim samukepatiteljima iz Beograda – a i šire, ako treba, a treba – oberučke i ciglodvestaolovčano prigrlio SF kao svoj kreativni prostor i rešio da u njega udene sve ono što se u postmodernoj fantastici naći može – komentar na društvo…kanda, psihoanalizu…kanda, futuristička predviđanja…kanda, praktične koliko i fantastične inovacije…kanda, priču bez priče, a opet unutar treće priče…kanda. Da se sve to svede na jedan termin, Tucićevi radovi su jedno napeto kandašenje. Onakvo kandašenje kakvo se nalazi u filmovima Kjubrika ili Linča. Kandašenje koje je najbitnije u njegovim SF basnama.
I da, ovde će se provlačiti termin „basne“. Zoran Stefanović je koristio – u samom pogovoru izdanja o kome je u ovom tekstu reč – izraz „fraktali“, koji se uklapa na jednom tehničkom nivou, ali koji, ruku na bubreg, zvuči pomalo suvoparno. Tucićev izraz „niti“ verovatno deluje bolje, prvenstveno zbog uvodne priče „Niti snova o moći“, koju u albumu prate, iz naslova istog, druge priče. Ali poprilično je vaidno tvrditi da ni sam Tucić ove radove ne bi nazvao „niti“, jer da je hteo, nazvao bi ih. Naravno, ni „basna“ nije savršeno uklopljen termin, jer (uglavnom) nema životinja i (uglavnom) nema alegorije. Uglavnomljenje je u principu samo elitističko kandašenje, dragi čitaoče. No, digresije po strani, „basna“ bi se ipak uklopila ako vidimo ljude kao životinje. I to životinje u okruženju koje ih je odavno prevazišlo. „Niti snova o moći i druge priče“ sadrži tri ovakve basne, pominje tri autora, a ujedno predstavlja i tamno trojstvo Tucića. Sve tri priče, u daljem tekstu basne, su plod saradnje umova koji su toliko slični da bi sa malo više budžeta izgradili koloniju i unapredili ljudski život petsto-pedeset posto. Prvu, najdužu basnu, kao scenarista potpisuje Ljuan Koka, u Srba prvi (i, po svoj prilici, poslednji) pripadnik romske etničke pozadine koji se profesionalno dao u svet stripa. A storija kojom je rešio da časti devetu umetnost se vrti oko planete Dihtaj godine 159 Plaksitske ere, simbolično tragičnog prvog aprila. I ovi podaci su možda najjasniji u celoj ovoj basni. Čitaoca saleću nadljudi u vidu Plaksita koji kontrolišu podljude, ironično predstavljene kao francuske plemiće u doba (sa sve njim) kralja Luja XIV. Odmah se nameće blagi odušak Roberta Silverberga, verovatno nenameran, ali suprotno nije isključeno kao opcija. Viša bića nadgledaju niža, daju im iluziju napretka, izoluju ih u sopstvenom im neznanju. Onda je tu sumnjivo kršteni glavni akter, Eliot Randobravo. Crna kosa i atrofirano telo odaju utisak i te kako prototipskog jada i bede a la Stiven Dedalus. Mračno okruženje i činjenica da je dijalog neretko dekadentno pomirenje sa sudbinom naglašava ovaj karakterni sklop. Sledi njegov sinčić Dali, kao i njegova supruga. Oboje imaju obrise melanholije, s tim što se u Daliju i dalje krije iskra stvaraoca, detinji (polu)optimizam, možda isti onakav kakvog je posedovao njegov (prez)imenjak slikar nadrealista. I naravno, vredi naglasiti da je ovo poslednja nuklearna porodica homo sapiensa u ovom veniversumu. Samim tim, konačni dijalog maleckog Dalija i Gal-9 (veštačka inteligencija sa ne suptilnim namigivanjem jednoj zlokobnijoj, filmskoj) malko više pritiska publiku koja slabo podnosi neizbežni krah ljudi. Međutim, ovo je daleko od pukog komentara na ljudski „progres“, apsurd klasizma, negativnu stranu tehnologije i težnje ka gubljenju individualnosti naspram unitarnog života u apsolutnom komforu. Pomalo romskog lutalačkog duha Koke se nazire u likovima; čežnja za otvorenim prostorom, slobodom pokreta, svesnim odabirom nepriznavanja granica koje su ljudi postavili samima sebi, nomadski duh pračoveka, tumaranje pod zvezdama – ovde više bukvalno no figurativno – i, u manjoj meri, odnos tlačenih i osvajača, gde čak i neki osvajači nisu ništa drugo do robovi nečemu drugom, ili trećem, ili n-tom. A Tucićev grubi, tamni, neoprostiv stil savršeno leži svemu tome: beskrajni prostori, beskrajno crno isprepletano beskrajnim belim. I naravno, kandašenje sa crtalačkim stilom koliko i sa naracijom. Zasigurno basna vredna zajmljenja imena ovom albumu.
Prateća basna, „Planeta bezbednih“, je nastala iz pera drugog majstora, zvanog Rade Tovladijac. Arhitekta koliko i Tucić, a podjednako toliko i inovator i strastveni stripar, Tovladijac se za ovo stripče opredelio da iskoristi nešto tradicionalniji narativni pristup. Basna gotovo deluje kao vic, i to onaj blagi crni humor na koji se smejulje starije gospođe i sredovečni lektori. Grupa disidenata šalje živu bombu na planetu Palonu oivičenu neprobojnim zaštitnim poljem, a s ciljem zbacivanja tamošnje vladalačke klike putem jedine nikada izlečive bolesti. I naravno, basna se završava preokretom. Na kratke staze, preokret je luckast, smešan, simpatičan. Kada se, pak, u obziru uzmu implikacije takvog završetka, em u sklopu priče em u širem kontekstu njene kanda alegorične prirode, preokret je zastrašujuć. Do te mere da ni jedan V koji vrši vendetu ne može da nađe suprotno rešenje, niti da dođe do suprotnog zaključka. Tovladijac, zapravo, radi ono što većina genijalaca ume, a to je da koristi relativno prosta, iskorišćena sredstva da ispriča relativno teške, uvek aktuelne stvari. I opet, Tucićev crtež ovde nalazi za shodno da ceo ovaj lepi apsurd prikaže crno-na-belo, prljavo-na-prljavije, istinito-na-istinitije. I naravno, sve propraćeno izuzetnom svemirskom atmosferom (bez one prirodne, nefigurativne atmosfere) i inventivnim kosmičkim vozilima.
No, možda najfiniji kuriozitet je poslednja basna, „Whole lotta love“, u sklopu albuma jedina potpuno Tucićeva. I naravno, ono što je čini remek-delom je isto ono što tu titulu dodeljuje „Trećem argumentu“, ili Tucićevom kratkom stripu „Ilihadara“ objavljenom u zrenjaninskom strip almanahu „Stripolis“. Ova basna, jedina gde zapravo vidimo životinjke, jedina koja nije pretežno kosmička, odiše onim starim, prijatnim, egipatsko-astečkim mitopoetskim pavićevskim elanom. Jedna plovidba kanuom od papirusa. Jedna ženska individua (Nunet?) u tradicionalnoj odeždi. Jedan pas u smrtnom okršaju sa lavom. Jedna mistična, prigušena, lavkraftovska atmosfera, sa puno mračnih kutova i nedovoljno svetla da rasvetli glavnu junakinju, a kamoli samu priču. I jedno kosmičko jaje, primordijalni oblik života. Onoliko misteriozno koliko i anđeosko jaje Mamura Ošija. Cela basna je namerno maglovita, crtež i ono malo teksta što ga prati ne daje jasnu sliku, ali validno šamara atmosferom čitaoca. Iz nepreglednog mora šalje u dubine drevne građevine, od krvavih životinja na dekadentni skok devojke u kanda praiskon. Ali, kako naslov aludira, sa cepelinskom „skroz kamarom ljubavi“. Onakvom kamarom ljubavi kakvu samo kreativni genijalac može da ima. I nije ni čudo to što se ta pop-kulturološka referenca nalazi na istom mestu gde se dešava drevna potraga za Nuom, gde se rvu pas i lav, gde je jaje kao prva iskra života u svemiru, gde je žena kao savršeni ideal.
Kandašenje u basnama bez životinja, postmodernizam u vidu sekvencijalne narative, deveta umetnost ponosna na savršeni primer njene titule. Sve to iz crtačkog pera čoveka koji je, opet, arhitekta, inovator, scenarista koliko i crtač, predsednik udruženja pretežno vezanog za strip, a pak čoveka koji će samo nakon dva susreta po upoznavanju da vas časti pivom na nekom strip festivalu (taj sam!). „Niti snova o moći i druge priče“ je tek jedan sitan (ali ubitačan) primer kvaliteta iznedrenog u najkvalitetnijem periodu domaćeg stripa. Samim tim, nije nepotrebno (zapravo, izuzetno je nužno) odraditi više ovakvih edicija, dati i ostalim stripovima ovog kalibra iz istog vremenskog perioda zasluženo albumsko izdanje. Tako će oni biti ne samo sačuvani od zaborava, već i spremni za nove generacije čitaoca. A svaka generacija koja iskusi delo Zorana Tuića je taman za toliko više produhovljena i usmerena na pravi životni put… kanda.
