Priča „Čuvari zaboravljenog vremena“ Miroslava Marića i Vujadina Radovanovića ina ineresantan i trnovit istorijat. Začeta krajem osamdesetih, planirana je da izlazi u vidu albuma. „Dečje novine“ su prvi u planiranom nizu tih albuma izdale 1990. godine. Iako je drugi album uveliko pripremljen u tom nekom periodu, ratovi i sankcije su sprečili kontinuitet serijala, a nije tome pomoglo ni gašenje „Dečjih novina“. Na samom ulasku u novi vek, časopis „Književna reč“ drugi album, drugu epizodu, izdaje kao crno-beli separat. Bitan podatak, jer je prvi broj bio ceo u boji. Deceniju i kusur nakon toga, tačnije armagedonske 2012. godine, izdavač „Darkwood“ iz Beograda objedinjuje prva dva albuma sa nikada ranije objavljenim trećim u jedan poveći integral. Priča je konačno zaokružena, iako ne gotova – Marić i Radovanović su imali čitavu epopeju isplaniranu, što se da videti u uvodniku integralnog izdanja i što se samo po sebi nazire kada se nivo detalja i truda unetih u serijal uzme u obzir.
Priča je, i nakon dve i po decenije po nastanku prve epizode, relativno nova na domaćem terenu. Naime, reč je o dve paralelne kulture, od kojih je jedna naučno orjentisana, a druga plemenska. Prepliću se naučna fantastika i kiberpank, sa jedne, i epska fantastika u vidu mača i magije sa druge strane. Provlači se i pomalo mistike u oba društva, ali tek toliko.
Od ključnih likova se izdvaja nekolicina. Prvenstveno su tu Kevin i Kia. Kevin je kompjuteraš, istraživač i neko ko nadgleda proces razmene, i.e. proces gde plemenici menjaju plodove mora (energetske kuglice) za tzv. obedni rog koji dostavljaju građani lebdećeg grada. Kod plemenika je u pitanju tradicija, nešto što se prenosilo generacijama, a kod građana je to čista potreba za energijom koja pokreće grad. Kevin je uz to i nešto više, nešto o čemu se u toku ovog serijala tek nagoveštava na par selektivnih mesta. Kia, možda najprepoznatljivija od likova „Čuvara“, je kćerka poglavice Arogana i ratnica koja je poslata na misiju da isprati razmenu do kraja i da reaguje ukoliko se nešto pogrešno desi, i poput Kevina je neko ispod čije površine se krije znatno interesantnija storija koja tek treba da se istraži. Kia je uz to i lik u kojeg su Marić i Radovanović vidno uneli najviše truda i ljubavi, što naglašava njen značaj unutar same priče.
Ali ima tu i još finih karaktera. Trenč, na primer. Jedan od plemenika i sam po sebi „Džoker“ ovog serijala. Vazda iskežen, spreman je na sve da ispuni svoj cilj, a to je da se makne dalje od obalskog sela i naseli veliku šumu koja deli lebdeći grad od obale. Šuma je, naravno, po legendi protektorat šumskog duha i niko se ne usuđuje da kroči u nju – sem ljudi predodređenih za razmenu – te je naravno Trenč neko ko krši to pravilo i koji predvodi buljuk naroda kao novi, samoodabrani razmenjivač (nakon ne preterano jasne pogibije prethodno odabranog). Trenč je neko ko vara i ubija da dođe do svog cilja, i samim tim neceremonijalno gine u okršaju sa šumskim duhom, samo da bi naknadno bio zaposednut glavnim mekgafinom serijala – kuglicom sirove energije i bićem koje predstavlja „jedno od tri“.
„Drugo od tri“ je ujedno i drugi glavni negativac ovog serijala, glavni lovac Medaka. Ako je Trenč „Džoker“ ovog stripa, Medaka je Tadej „Grom“ Ros, otac Beti Ros i glavni protivnik Hulka. Ukratko, Medaka je okoreli general željan moći, takođe spreman da vara i da spontano ubije radi dostizanja svog cilja. Naknadno dobija na motivaciji kada mu sin gine za vreme lova. Nakon ovoga sledi interesantan niz događaja – Medaka ubija lovca odgovornog za njegovog sina u toku lova, namešta sopstvenog čoveka da ide na razmenu, ubija glavnokomandujućeg u gradu i štošta drugog u međuvremenu. Naravno, i njega zaposeda „jedan od tri“, s tim što je njegova svrha da iz grada odašilje „trećeg od tri“, kapsulu prepunu podataka preuzetih iz glavnog kompjutera u lebdećem gradu.
Radnja počinje lovom i razmenom, nastavlja se pobunom lovaca i infiltracijom plemenika, kulminira ratom ove dve frakcije, a naglo se završava odlaskom „trojice“, rušenjem grada, padanjem kiše i rekonstrukcijom života sa obe strane. Kevin i Kia konačno dolaze u dodir jedno sa drugim i zajedno kreću na zadatak da ulove „trojicu“ i spreče šta god sleduje.
Iako je radnja prilično laka za praćenje sama po sebi, stripovski baš i nije tako. Crtež ima jednu osnovnu manu, a to je da likovi istovremeno i liče jedan na druge iz kadra u kadar, a da isto tako – iz kadra u kadar – ne liče na sebe. Ako je, recimo, Medakin sin plavokos u jednom kadru, u sledećem je crn. Ako lovac Tamak, koji je odgovoran za Medakinog sina, dugokos i crn u jednom kadru, u naredna tri je plav i kratke kose, onda ima okruglo lice, pa četvrtasto. Jedino što Kevina odvaja od većine likova jesu kibernetičke insignije na ruci, a Kia je maltene kao i ostale žene, samo što nosi drugačiju odeždu. Velelepni dizajni prirode i arhitektura lebdećeg grada vadi ovaj crtež, doduše, i prostorno planiranje je na zavidnom nivou. Radovanović takođe ume dobro da iskadrira akcione scene, ali na trenutke one nemaju mnogo smisleni tok, pogotovo ako se sučeljavaju vizuelno slični likovi, ili pak likovi apsolutno nebitni po priču i neimenovani.
Marićevo pisanje, pak, je zanimljivo i definitivno proizvod svoga vremena. SF krajem osamdesetih je vazda bio prepun kombinacija melodramatičkog dijaloga i provincijskog humora – onog kvalitetnog, ne onog drugog. Na primer, Medakina replika Tamaku pred smrt, ili tačnije govorancija od table i kusur, je dijalog kakav bi se video u „Igri prestola“, prepun analize svakodnevnih radnji i potrage nekog dubljeg, korenitijeg značenja. Sa druge strane, razgovori ljudi u kantini ili pri kablu za vreme opklade su više ruralni, narodski, neopterećeni teškim izrazima i besprekornom gramatikom. Marić samim tim uspeva scenaristički da dočara hijerarhiju sveta „Čuvara“ i različite klase i sorte ljudi.
Puno je toga izostavljenog u tekstu – opis rutine lovaca, pojava samog šumskog duha, obredi predskazanja, klimatska postavka sveta stripa – prvenstveno ne bi li potencijalni čitalac sam otkrio ponešto novo nabavkom „Čuvara zaboravljenog vremena“. Naposletku valja dodati to da je domaći strip uspeo da se izbori – donekle, barem – za respekt koji zaslužuje. Serijali poput „Čuvara“ su svojevremeno bili desetak koraka ispred glavnog toka, desetak koraka ispred svog „zaboravljenog“ vremena. Entuzijazam izdavača da ih nanovo doštampa onako kako valja i trebuje ne umire – ovo se pokazalo naknadnim izdavanjem „Tarzana“ Antičevića i Kordeja, te „Kobrom“ i „Yu Tarzanom“, „Badijem Kukavicom“… Koliko god da će ova naredna izjava zvučati izlizano i možda izforsirano, ti i takvi stripovi su čuvari tog jednog zaboravljenog vremena, vremena kada je deveta umetnost imala poštovanje i neosporno bila deo kulture, popularne koliko i opšte. A ko će čuvati same čuvare ako ne njihovi „podanici“, tj. ljudi zaljubljeni u strip i odani istom.
