Povratio sam. Svoju ličnost i svoj obraz. Sve sam povratio. Nije bilo lako. Povraćaji znaju biti teški, mučni i dugotrpni.
Posle mi je bilo lakše. Oseti čovek kao da mu je pao neki veliki teret sa grudi. A ona je baš imala lepe grudi. Taman da stanu u moje šake. Skoro da su se savršeno uklapale.
Razišli su se oblaci. U najvećoj meri. Neki ne odustaju. Namćorišu. Čekaju moj osmeh kao poslednju signalnu moć da se bezvoljno odvuku tamo gde im je i mesto.
Vratio sam joj sve stvari. Ne njoj lično, no kontejneru. Bilo mi je žao da ih bacim, među njima je bilo i nekih zaista korisnih. Lepo sam sve spakovao u jednu kesu, otišao do drugog najbližeg kontejnera i okačio i povratio. Povratila je i ona. Rutinski, kao kad prosipa đubre u kantu. Mislim bar da je bilo tako.
Ogrejalo je sunce. Nekako tromo i mlitavo. Rasteglo se negde između oblaka, nevoljno da greje. A oblaci crni, tmurni, moćni. Jedva dočekali njegovu nevolju da ga zasene, prekriju i večiti rivalitet dovedu do pobede.
Ali, ne da se. Muka mu je, povraća mu se još. Ali neće. Zna da od sjaja njegovih usana mnogo sunaca crpi snagu. I smeje se. On je nasmejan čovek. Div borac. Kada ugledate sunce negde visoko, gore, kako se teškom mukom probija kroz oblake, setite se njega. Uputite osmeh podrške. Podržite povraćaj sunca.
