Desi se taj neki klik u životu, zbog kojeg počneš da preispituješ sve.
Nekoliko običnih, iskrenih i nadasve neočekivanih redova promene ti snove začas. Probude čula i nacrtaju osmeh. Koji danima ne jenjava.
Falio si mi tog dana. Povremeno sam gledala onu sliku što si mi poslao. Onu, za koju ti dugujem najjači zagrljaj.
Brzo si mi postao navika. Kamen u džepu što se sve lakše nosi, draže opipava. I najbliže oseća.
Nekoliko nedelja dopisivanja, malih reči i velikih nada, neizgovorenih želja.
Ni sebi nisam priznala da unutra nešto tinja. Jer, nekako, nije bilo vreme.
A imala sam najširi osmeh kad od tvog vremena dobijem bar deo. Svakog dana.
I puno srce kad naslutim da se i kod tebe dešava isto.
Sećaš se, jednom sam te pitala koju si supermoć kao mali želeo da imaš. Smejao si se i rekao da si oduvek sanjao da letiš.
Čini mi se da ni kao dete to nisam želela ovako jako kao sad.
Ili da se transportujem.
Da samo zatvorim oči i da nakon par sekundi budem pored tebe.
Da bar na trenutak žmurimo zajedno. Na travi, držeći se za ruke.
Da slušam sve ono o čemu mi nedeljama pišeš. I da ne slušam.
Da upijem tvoj miris.
Da osetim pogled na vratu i poklonim ti onaj mladež iza uha.
Da ti prelazim jagodicama po koži, dok ne naučim svaki njen deo.
Da se postidim pred tvojom iskrenošću.
Da ti priznam da verujem u nas…
Iako smo milion svetlosnih godina daleko. Iako ni jednu običnu možda nemamo.
Znam, pokušaćeš da me odgovoriš. Da nanižeš pregršt razloga zbog kojih treba da odustanem. I još nekoliko onih da se zbog toga ne pokajem.
A dobro znaš da se nikad neću umoriti. Da ću upinjati snagom koju nemaš.
Znam, plašiš se da će me prvi sneg slomiti. Da ću stati iza ćoška i sakriti lice u šal. Jer me unutra sve boli.
Znaš i da će neke noći biti preduge.
Znam i da će neka jutra biti kratka.
Ne znam da li znaš, ali i ja se plašim. I često iza ćoška plačem. Jer te unutra sve boli.
Izvini, ali ne postoji dovoljno dobar razlog da te poslušam.
Postojiš ti.
I to je sve što mi treba. Da zažmurim i osetim da si tu.
P.S. Otkriću ti nešto. Umem ja da letim. Ali nemoj nikome o tome. Samo me, tamo, raširenih ruku čekaj.
Autorka: Đurđica Goševac
Izvor: Blacksheep.rs
