Znam, ovo će biti poslednja noć u nizu da si mi blizu.
Pokloni mi nešto u znak sećanja.
Pokloni mi da imam još nešto
pored uzaludnih čekanja.
Dozvoli mi makar još noćas
da upijem u sebe tvoj glas.
Zaparaj mi prstima po koži,
nek’ nas vodi strast.
Jasno vidim, ljubav je trula, podmukla,
jer kada odeš ostaću nema, promukla.
Još samo noćas budi deo mene i moj strah,
i tu, negde na vratu ostavi mi dah.
Makar samo još jednom
prstima poskidaj svilu,
ostavi mi bar zrno nade u krilu.
A onda idi,
idi tamo gde vetar te nosi,
i ostavi onu što od tebe šaku tuge prosi.
„Budi srećan“ – u sebi tiho ću reći.
Pratiću ti stope pogledom,
a ti se ne okreći.
