Opisao bih te najobičnijim rečima
Da umem.
Grč je davno svezao moj jezik u čvor
I nemoć je jača od mene.
Rekao bih ti da si lepa
Da smem.
Rekao bih ti da te volim
Da nisam ko puž spor.
Rekao bih da ne mogu bez tebe,
Da nemam srce od stene.
Opevao bih te mravima i pticama
Da imam glasa.
Bol je davno pokidao u grlu žice
I moga srca strune.
Pevao bih da si nežna
I da si vitkog stasa.
Vikao da imaš odraz devojčice.
Derao bih se da svi čuju
Kako su ti usne ko jagode pune.
Naslikao bih te da imam dovoljno neba
I duha.
Ruke su mi odavno dva skršena pruta,
Bez nade.
Za tvoje oči puno ljubavi treba.
Za tvoje nestašluke treba imati sluha.
Slikao bih te kad si ohola, tašta i ljuta
I slatka poput marmelade.
Oplakao bih te da imam očinjeg čula
I suza.
Oči su mi odavno dve prazne duplje
Sasvim svele.
Plakao bih da bi me na kraju sveta čula.
Šmrcao kao da me ožarila meduza.
Slinio kao drvo šuplje
Iz koga su davno pobegle pčele.
Al’ nemam ništa i ništa moje
Se imenom Tvojim zove.
Svaki početak je kraj naše perspektive
I u bol se svodi.
Ipak, zato imam svoje male snove
Koji te katkada ožive.
Zato imam ljubav koja će
Ponovo da nas rodi.
