Posednutost („Possession“ 1981.) je drama sa elementima horora koju je na izražajan način režirao Andrzej Zulawski. Budući da sam ljubitelj oba žanra dopada mi se što ih je maksimalno ispoštovao, i propratio psihološkom tenzijom i enigmatikom dovoljno atraktivnom za gledaoce.
Načinom na koji je snimio film, Zulawski nije pomerio granice, jer Roman Polanski ranijih godina snima brilijantnije filmove poput „Rosemary’s baby“, „Tenant“, „Repulsion“, čak se u pomenutim delima protežu slični dijalozi vezani za onostrano, boga, đavola, duh. Poređenje se može vršiti na još nekim instancama: i Polanski i Zulawski našu pažnju usmeravaju na telo (u fokusu su oči), pokrete, seksualnost. Artefakt straha je kod oba reditelja isti: to je pokret koji kod gledaoca stvara odredjenu neprijatnost, zabrinutost, nelagodu. Arhitektura grada, ulice bez saobraćaja, zvuk (nedostatak istog), zujanje muve, sve su to elementi koji se podudaraju kod ova dva stvaraoca. Polanskog smatram genijem, mislim da poređenje Zulawskom može samo da imponuje, a verujem da ih prave oni koji prate njihov rad.
Dakle, u „Possessionu“ pratimo dva lika Marka i Annu (Sam Neil i Isabelle Adjani), muža i ženu koji imaju sina. Na početku filma Mark se vraća sa službenog puta kući i shvata da je „izgubio“ svoju suprugu: ona želi razvod i ima ljubavnika. Prilikom gledanja filma ovako štur zaplet je mnogo ekspresivniji. Od starta Mark i Anna su u sukobu, koji nije svakodnevni, normalan sukob koji prođe kroz par časova, već intenzivan i dramatičan. Mark shvata da gubi Annu i postaje opsednut njom, dok ona postaje opsednuta sobom i svojim potrebama. Pitala sam se: “Zašto ovi ljudi ovako glume, je l’ neki štos u pitanju, kao da deklamuju tekst, izgovarajući ga glasno?“ Onda sam shvatila da je režiserova ideja bila upravo da glas bude dominantan, kao i ekspresija lica i tela, da više pažnje poklanjamo onome sto oni izražavaju telesno nego onome što govore. Nismo zaintigirani u tolikoj meri šta je predmet njihovog sukoba, opčinjeni smo njihovim pojavama, načinom izražavanja samog problema, koji je u ovom konkretnom slučaju – posednutost.
Posednutost vrhunac dostiže u trenutku kada Anna odluči da napusti Marka. On pada u depresiju, melanholiju, očajanje, dok se ona mazohistički odnosi prema svom telu, gadi se sama sebe, a ništa manje ne podnosi i druge, i predaje se „đavolu“. „Đavo“ je simbolički prikaz, nebanalan, nebukvalan izraz koji ću u daljem tekstu koristiti za izažavanje zaposednutosti same po sebi, i tako ju je i Zulawski interpretirao: posesivnost kao ekvivalent đavolskim osećajima. Predavanje „đavolu“ takođe je prikazano telesno, Anna ubija ljude, žrtvuje ih „đavolu“ i opšti sa njima. „Đavo“ tj. posednutost tj. fizička manifestacija u vidu oktopoda sa kojim Ana opšti jeste larva usavršene verzije Marka koju Anna stvara za sebe. Mark je svoju već na početku filma dovršio i ona se pojavljuje u vidu zelenooke učiteljice. Oboje su nezadovoljni jedno drugim i zato stvaraju svoje savršene verzije. Zulawski želi da prikaže kako se ne zaljubljujemo u ono što su naši partneri zaista, već u iluziju koju o njima gajimo, a onda nastojimo da stvorimo nešto od njih što oni nisu, da ih prepravimo. Taj „oktopod“ na kraju postaje savršena verzija Marka sa zelenim očima i te savršene verzije dolaze da ubiju Marka i Annu jer svetu nisu potrebne njihove nesavršene verzije. To je ujedno poenta i kraj filma.
Ciljna publika za ovakav film jesu upravo gledaoci koji vole intrigantne priče i promišljanja. Annin lik je prilično kompleksan za posmatranje (psihoanalitičare), jer prolazi kroz mnoge faze preobražaja i samoispitivanja. Dijalozi su dobri, mada me generalno nervira kad se pomene priča o Bogu u bilo kom filmskom ostvarenju. Anna je zaboravljena od strane Boga jer je neverna i ne brine o detetu, sve joj se doslovno gadi (gađenje možemo povezati sa „Repulsionom“, jednom od najboljih filmova svih vremena, mada je tamo mnogo bolje predstavljeno), diže ruke od svega, odustaje od pređašnjeg života, od svoje profesije i porodice. Pažnja je usmerena na njihovo izdržavanje i nošenje sa razdvojenošću jedno od drugog. Oni se „kidaju“ bukvalno, tela su im zgrčena od bola i samoće, prolaze kroz svojevrsnu metamorfozu ludila, u kojoj čak i uživaju. Jednog momenta se spoje (i seksualno), a do tad se nisu dodirivali uopšte, a Anna je za to vreme opštila sa svima, ubijala ih praveći tako svoju savršenu verziju Marka (ubijajući tako sećanje na „starog“ Marka).
Gledaocima će razni momenti biti interesantni prilikom gledanja, jedan smešan je kad Anna sedi u vozu i pijanac joj uzme bananu iz papirne kese; znači nije joj ukrao, već nonšalantno uzeo, što pokazuje koliko je ona odsutna duhom i takve trivijalnosti su za nju beznačajne. Odabir glumaca za ove likove je odličan, lice Isabelle Adjani zadivljuje svojom lepotom i harizmom, dok Sem takođe dobro predstavlja čoveka koji bi sve učinio da vrati svoju ženu i bude voljen.
Ovaj film je mističan, groteskan i haotičan. Čovek koji živi u modernom dobu biva vraćen u prošlost načinom na koji je snimljen, likovi su markantni i plene. Lično sam i sama „ludela“ dok sam gledala ovo sjajno ostvarenje. Momenat posednutosti predstavljen duhovno i fizički ostaje u sećanju gledaoca, potkrepljen solidnim objašnjenjima kroz dijalog. Preporuka.
