U srpskim krajevima i danas se ponegde kaže – skupljeni “s koca i konopca”. Reč je o veoma staroj izreci koja se pominje i u narodnoj i umetničkoj književnosti.
U jednoj narodnoj pesmi koju je zabeležio Vuk Karadžić stoji: “Pokupili zlice i zlikovce, buljubaše s koca i konopca, te ih rani sirotinja raja…”
I u jednom delu publiciste Rodoljuba Čolakovića nalazi se ovakav primer: “U ustanak se ubaciše nekakvi probisvjeti bez roda i imena, balije, šokci odbjegli robijaši, ljudi s koca i konopca”.
Izreka je stigla čak i do pravnih spisa, pa je tako u jednom delu Valtazara Bogišića zapisano: “Skupljalo se među njih ljudi sa svake strane…što no riječ s koca i konopca”.
Iako je reč o izreci koja je u prošlosti bila veoma rasprostranjena, a i danas se često može čuti, njeno pravo značenje prilično je mračno i vuče korene iz turskih vremena.
Naime, sve do sredine 19. veka u našim krajevima je postojao običaj da se osuđeni na smrt nabijaju na kolac ili vešaju. Ove surove metode naročito su primenjivali Turci nad hajducima i viđenijim Srbima.
Tako se za one koji su uspeli da izbegnu vešala ili nabijanje na kolac govorilo da su pobegli “s ko(l)ca i konopca”.
O tome je pisao i naš nobelovac Ivo Andrić u svom delu „Na drini ćuprija“, opisujući do detalja sve užase ovog vida kažnjavanja.
Izvorno, izreka se odnosila na okupljanje zlih i pokvarenih ljudi koji se ne libe da počine bilo kakav zločin jer su već osuđeni za najteža dela.
Danas, akcenat je više na činjenici da je reč o grupi različitih ljudi sastavljenih/prikupljenih sa svih strana, bez izbora i kriterijuma.
(Kurir.rs/Istorijski zabavnik)
