Kad je bila mala devojčica, pa i kasnije kao školarac, Rahela je volela nekih desetak minuta da sanjari u krevetu pre nego što ustane i osmehne se novom danu – tako je bilo bezmalo svakog jutra. A i sad, pošto je ostala spavalica, jednako kao i onda, od svega na svetu najviše mrzi budilnik, taj mrski predmet je žigosan u njenoj svesti kao najgora od svih sprava za mučenje koju je izmislilo blesavo čovečanstvo. Iako je velika devojka, uopšte joj ne pada na pamet da menja tu svoju detinjastvu naviku, čak naprotiv, čini se da kako je starija sve više uživa u tom jutarnjem sanjarenju kao da joj čarolija mašte može biti od neke koristi, recimo da konačno u njen život uskoči muškarac koji će svojom pojavom da je obori s nogu, neko kome može bezgranično da veruje i s kim može da se upusti u avunturu života u dvoje, pa da prkose čitavom svetu, ako treba. Neko ko bi je konačno učinio srećnom; sa kim bi nadalje delila snove. Ko će da joj bude sve, pa i jastuk. A ne da se budi ovako kao jutros.
Nije još čestito bila ni progledala, a muškarci su je već uzeli na nišan i okupirali njene misli. Kao da su je svu noć čekali u zasedi.
Tako je to, Gavro, govno jedno muško. Kad malo bolje razmislim, nisi ni zaslužio ništa bolje od manastira, kad nisi umeo da napraviš pravi izbor kad je trebalo. Nisam ti ja kriva za to. Niti možeš mene da kriviš što nisi umeo da čuvaš to što si imao. Da si bio pametniji, kao što nisi, sve bi sad bilo drugačije. Ne bismo preživeli emotivnu Golgotu, ni ti, ni ja. Ni podsmeh drugih, ni njihov prezir, ni poniženjâ. Naša propast je bila tragikomična farsa na otvorenoj sceni, ti najbolje znaš kako je to užasno glupo izgledalo u očima svih naših prijateljâ i poznanikâ. Da ne kažem, da su neki bili i saučesnici u svemu tome. Neki i u onom što je usledilo. Gledali te kako toneš, toneš i toneš… Gavro, govno jedno muško. Sad ćutiš. Nemaš šta da kažeš u svoju odbranu? I nemoj, bolje ti je. Namagarčila te klinka kao budalu, što se inače i radi sa nedotupavnim mužjacima, takvim poput tebe, teškim glupanderima koji misle da im osoba sa kojom nemaju ništa zajedničko osim seksa, pre ili kasnije – a obično prvom zgodnom prilikom, čim se na vidiku pojavi bolji ulov (ili kulov, svejedno) – neće okrenuti leđa. Pa sve i da imaju najbolji seks na planeti. Uzgred da te nešto pitam: Šta je to falilo našem seksu? Molim? Pojela maca jezik? Ta klinka, niti te je volela, niti ti je pružila više strasti od mene. O, Bože, šta ja to lupam, govno jedno muško, ti to najbolje znaš, samo što ti je, kao i svakom moronu, prekasno došlo iz dupeta u glavu. Posle prcanja nema kajanja! Zato, mislim, možda je manastir právo mesto za tebe. Tu češ moći u miru i tišini da lupaš glavudžom o zid, sve dok ne odeš kod Onoga gore. Ova igra koju zovemo život nije nikakvo lutkarsko pozorište, već skupa, preskupa zabava, u kojoj se glupost i izdaja ne praštaju i gde ne prolaze tako bedne, moronske podvale. Ako imaš dobitak u rukama, pa se polakomiš i zaigraš na pogrešnu kartu, gubiš sve! Takva su pravila igre. Ako imaš nešto protiv, a ti to onda lepo raspravi sa Onim gore, imaćeš kad. A ja ti od sveg srca preporučujem da i dalje voliš samoga sebe, sto puta, hiljadu puta više nego bližnjeg svog, kao što si i naučio; sebe tako jadnog i tako bednog, kad si mogao da budeš takva pizda prema meni, koja sam te volela kao Boga. Kad si mogao da budeš tako glup i tup. Ili tup i glup, kako god hoćeš, isto je. Ali pizda, muška pizda u svakom slučaju!… E, ja, vidiš – i to baš hoću da ti kažem – ni za čim više ne žalim, pošto me je život opametio. Naročito ne žalim što nismo više zajedno. Ako nismo! Da je vredelo, potrajalo bi. Što pesnik reče: Ako smo pali, bili smo padu skloni. Zato sad živim život punim plućima i ne osvrćem se više za sobom. Ne zanima me šta drugi misle. Ako baš hoćeš da znaš – i neka svi to znaju – to što danas nameravam da uradim, sigurno nije najpohvalnija stvar na svetu, ali briga me. Prokleto dobro znam koliko to nije pošteno, ali zato jeste pametno. U ljubavi je sve dozvoljeno, zar ne? Sve osim izdaje i prevare! A ovo što ja danas hoću da uradim jeste nisko i podlo, ali, opet kažem, briga me, niko od toga neće trpeti nikakvu štetu, naprotiv, svi će biti na dobitku, odnosno i Maks i ja ćemo biti na dobitku, oboje pobednici, niko poražen, niko ponižen. I šta bi tu onda bio moj greh? Čega bih to trebalo da se stidim? Toga što u našim životima više ništa neće biti isto? Što će od sad, pa nadalje, da me kuje u zvezde i da me drži kao malo vode na dlanu, možda i do kraja života… U svakom slučaju, ja sam spremna, što se kaže i za dža i za bu. Naročito za to da postanem njegova kraljica. Neka mi neko kaže jedan dobar razlog zašto bi trebalo da odustanem od svog nauma, poljubiću ga u oko, ali ne pada mi na pamet da povučem ručnu, osvojiću Maksa na moj način, a posle mogu i ja u manastir, pa ću tamo da postanem svetica. Ljudski je grešiti. Kako kažu: Errare humanum est…
– Ups… Jebote, vreme je za ustajenje!
