Momčilo Mošo Odalović rođen je 1. aprila 1947. godine u Starom Grackom kod Lipljana (Kosovo). Osnovnu školu učio u zavičaju, gimnaziju u Kosovskoj Mitrovici, studirao u Prištini. Radio je kao novinar „Jedinstva“, potom uređivao „Đurđevak“.
OBJAVIO KNjIGE: Mama je glagol od glagola raditi, Druže tata, kućni komandante, Neko je ukrao lastu, Vetar mi odneo pantalone, Lirski poker sa Trifunovićem, Ršumovićem i Radulovićem, Petorica iz srpskog“ sa Trifunovićem, Erićem, Ršumovićem i Radulovićem, Zavičajni bukvar (pojmovnik), Baba je tu, ja sam u Japanu (roman), Popravljamo nizbrdice, Evo seckam vodu za hrčka (roman), Gde je lampino dete, Žiča pčelino čedo, Molitva za mamu…
NAGRADE: Vukova, Zabavnikova, Neven, Gračanička povelja, Zlatni i Srebrni Gaša, Goranova plaketa, novosadsko Zvonce popularnosti, Zmajev štap, Zlatni prsten Festivala poezije u Crvenki, „Gordana Brajović“, „Rade Obrenović“ , Gomionica, nagrada Sajma u H. Novom, Zlatni ključić Smederevske pesničke jeseni, Darovnica Pesničkih susreta „Lazar Vučković“…
Odalović se bavi ilustrovanjem i opremom knjige, umetničkom stolarijom, umetničkom fotografijom i skulpturom; imao je više samostalnih izložbi „Mošove zanimacije“.
Živi u Smederevu od 29. Septembra 1994. godine.
Koja je Vaša prva nagrada?
U mom surovom odrastanju (sirotinjstvu) bilo je više kažnjavanja. Pa i za svaku sitnicu. Strogi roditelji, stroga država, učitelji, čuvari, putari, šumari, milicajci, drug Tito… Svi strogi, a ja majušan, uplašen. Niko na mojoj strani. Književne nagrade, a drage mi, behu one koje sam dobijao (uglavnom knjigu) za saradnju u listovima za decu. Znate one rubrike “Deca saradnici”. Eh, lepote. Pojavi se moja pesmica “fabričkim slovima”, a ispod piše: Momčilo Odalović, učenik OŠ “Braća Aksić” Lipljan…
Vaš hobi je…
U detinjstvu – trčanje, skakanje, loptanje… Pa pastir, bolje reći čobanin, al to beše tegobno, bogme. Da, da… Samom sebi, kao dete, zarađuješ hlebac. Ubrzo sam izučio i druge seoske hobije, ne baš lake obaveze… A ovih godina hobi: pesma (uglavnom za decu), ilustrovanje, umetnička stolarija, umetnička fotografija, kulinarstvo… Dobar sam i baštovan. Malo, malo, pa izađem u baštu, da se odmorim radeć nešto.
Da li se sećate ko vam je pomogao u vađenju prvog mlečnog zuba?
Ko sve nije! Odrastao u DESETICI; sad već naslućujete! Braća, sestre, ko me dograbi. Svi odreda “stomatolozi”. Od njih naučih da dobro rasklimam zub i samom sebi budem zubar! To uračunavam u velika junaštva!
Da niste pisac bili biste…?
Dugo sam radio kao novinar prištinskog “Jedinstva”. Uređivao podlistak za decu, a kasnije, s kosovskim osnovcima, uređivao ćirilični “Đurđevak”. Bio glavni urednik. To sam radio radosno i pobožno.Već stasao u pesnike, upoznao mnoge važnije od mene, a to mi je olakšalo uređivanje svakog broja. Recimo – Desanka, Mira, Ršum, Erić… dadnu mi nešto iz svoje pesničke radionice, a svojeručno ispisano! Moji mali čitaoci imahu obilje radosti za takve objave. Eto, da rečem, bio bih novinar do penzije.
Sa koliko godina ste se prvi put zaljubili?
Ma, to su uglavnom izmišljotine. Cvokotanja. Osećaš nešto, al ne znaš tačno šta je to. A, da kojim slučajem, kažeš nekome nešto osetljivo, u poverenju, u isti mah počinju podrugivanja, ismejavanja.Važi li se kao odgovor: nisam smeo prvi put da se zaljubim!
Koje putovanje Vam je ostalo u sećanju i gde još niste bili a želite da odete?
Mislim da me je otac vozio biciklom, u onoj korpi, do jedne varošice. Iz mog sela do tamo nekog Štimlja. Moje selo je upravo tu gde se kosovki boj desio – na obali Sitnice, pod Goleš planinom! Mislio sam da je čitav svet to što videh u selu i ono malo neba nad selom. Razumećemo se bolje, ako vam kažem da je struja stigla u naše selo kad sam imao deset godina! U tom mraku i put do Štimlja (10 km) je obasjan pamćenjem… Sada već nerado putujem. Čovek se nagleda sveta, potom se skloni, a onda dođu unučad pa ga izvedu da mu pokaž usvet. Lepe li radosti…
Vaš lapsus?
Često sam, u šali, umesto hijena, govorio higijena i obrnuto. Naravno, to je bilo ona koza “kroz kuću” i u društvu dragih ljudi. Al jednom, daaaavno, u nekom TV prenosu, umesto da kažem krvoločna hijena, ja sam najozbiljnije rekao “krvoločna higijena”. Svakome se dešava, al ne treba preterivati u ismejavanju kad se to kome desi.
Da li ste se bavili sportom i kojim?
Naravno, fudbalom! Igrao zaista dobro, desnom stranom u napadu; nadavao se golova. Dogurao do Srpske lige, al sve to tada nije bilo isplativo. Dobijali smo nešto kao dnevnice, a zvalo se hranarina. Povremeno igrao odbojku u svom selu. Bilo je uzbudljivo: Gornja – Donja mala! I publike je bilo, a mi izgarali zbog lepih devojaka. Roditelji su često prekidali susrete, pozivajuć nas na njivu da, recimo, kopamo kukuruz… Bilo je teških seoskih poslova. Verovatno smo ih obavljali uz mrzovolju i gunđanje, al danas se, svega toga, radosno prisećam.
Šta ste želeli da postanete kao dete?
Želeo sam da postanem pekar. Da imam svoju pekaru i hleba, hleba za sve prolaznike! I danas mi je miris hleba najopojniji. Davno, daaaaavno, iz podvrnute vreće o ramenu, umeo sam da sejem pšenicu. Ujednačeno kao sejačica! A danas, o Svetom Nikoli, umesim slavski kolač, ukrasim ga ,ispečem. Zar nije to moje najlepše dostignuće!!!
Najneobičniji poklon koji ste dobili je: 
Najneobičniji, a sasvim moguće najlepši poklon, je knjiga-spomenar koju dobih od dece iz Tršića. Slavilo se 100 godina postojanja Spomen škole, a ja bio gost pesnik. Bilo svečano, lepo druženje, a posle nekoliko dana dobijem jednu veliku svesku sa potpisima,pozdravima i mnogim likovnim i pesničkim prilozima svih učenika od I do IV razreda! Heeeeej, iz rodnog mesta naše azbuke!!!
Čega se bojite?
Bojim se grmljavine i svih nepogoda koje nanose zlo. Strašne su poplave i požari. Unište sve što je čovek stvarao čitavog života. Donesu siromaštvo i stalnu tugu za nečim što je nestalo… Naravno, najveći strah svih normalnih ljudi je – strah od ratova.
Vaša poruka maloj deci?
Poruka deci je da se bave detinjstvom i da potroše sve igre! To se ne čuva za starost. Deca su jedini stručnjaci za detinjstvo, pa bi poruka odraslima mogla da bude kratka i jednostovna. Ne kvarite deci detinjstvo!
Intervju: Đorđe Todorović, Mihailo Todorović, Zoran Todorović
Todorović Intervju Tim Pokazivača se srdačno zahvaljuje gospodinu Moši i želi mu svako dobro. Mošo, hvala ti! :)
