Pokazivač pokazuje: Intervju sa Srđanom Đurićem i Igorom Pavlovićem

Srđan Đurić je rođen 25. marta 1998. godine u Loznici. Dolazi iz Slepčevića, sela u blizini Šapca. Studira u Novom Sadu, na odseku za Srpski jezik i književnost. Takođe, pisac je. Njegova prva zbirka pesama naziva se „Pesme moje“ i objavljena u maju, 2017. godine, u pripremi je i njegova druga zbirka pesama. Dobitnik je mnogobrojnih plaketa i nagrada za književnost. 

Kada si počeo da se baviš pisanjem poezije i šta bi izdvojio kao presudan faktor u tvom životu sa kojim je i krenula tvoja pesnička karijera?

Pisanjem sam počeo da se bavim pre oko 5 godina, negde u drugoj godini srednje škole. I to, zapravo, nije bila pesma, već priča sastavljena iz manjih delova. Nakon toga, uspeo sam da napišem i prvu pesmu. Ne postoji neki određeni motiv zbog koga sam počeo da se bavim pisanjem. Smatram da je to dar sa kojim se čovek rodi i koji treba da neguje.

Da li smatraš da putem KLjP-a i Poetskog vesnika u budućnosti može doći do promene svesti mladih po pitanju umetnosti?

Kada sam radio na razrađivanju koncepta Kluba ljubitelja poezije, ali i Poetskog vesnika glavna ideja je bila, upravo širenje kulture i umetnosti, koja se sve više zapostavlja. Danas se mnogo ljudi naziva piscima ili umetnicima, ali je malo onih koji to, zapravo, jesu. Poetski vesnik je taj koji treba, kao časopis da prenosi dobre i pozitivne stvari, da ljude nauči šta je to suština poezija i kako tu suštinu shvatiti.

Šta ti je bio glavni motiv za osnivanje KLjP-a?

Glavni motiv pokretanja cele priče bio je trenutno stanje kulture u društvu. Sve se svelo na rijaliti programe, neku potpuno netipičnu vrstu muzike koja do pre 25 godina nije postojala na ovim prostorima, starlete ne bih ni da pominjem, to je tek posebna priča. Jednostavno, neću da dozvolim da jednog dana mom detetu bude uzor neko od ovih aždaja, da živi u kutlurno-osiromašenom i osakaćenom društvu.

Šta bi izdvojio kao najveći problem današnjice?

To što su ljudi izgubili veru u sebe, a samim tim i u druge. I to nije samo problem današnjice, taj problem se kod nas već decenijama unazad sistemski stvara, na svim nivoima društva. Bojim se da to ne ostavimo i narednim generacijama u amanet.

Izdvoj omiljenu zbirku pesama, kao i omiljenog autora?

Zbirku ne bih mogao da izdvojim, pre bih izdvojio epohu – romantizam. Od pesnika najviše volim Lazu Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Duška Trifunovića, Aleksu Šantića, a oni su prosto nerazdvojivi, tako da ne mogu izdvojiti niti jednog od njih.

Kada planiraš da izdaš svoju drugu zbirku pesama i da li planiraš da ostaneš isključivo na pisanju poezije ili u bliskoj budućnosti možemo očekivati i neki roman?

Zbirku pesama ću možda već sledeće godine objaviti, videćemo. Svakako to nije jedino čime se bavim. Što se romana tiče, ne znam, ali vrlo je moguće da ću objaviti i tako nešto, videćemo šta vreme donese.

Najuticajniji savremeni pesnik na ovim prostorima po tvom mišljenju je:

Najuticajniji savremeni pesnik po mom mišljenju je Dragan Jovanović Danilov. Dovoljno je pročitati njegovu pesmu Pesma za mog oca i pastrmku, koja predstavlja remek delo savremenog srpskog pesništva.

Poruka mladim pesnicima koji su tek zakoračili u svet pisane reči je?

Da budu veoma samokritični i da nikada ne odustanu.

Igor Pavlović je rođen u Šapcu 2000. godine. Učenik Šabačke gimnazije. Od sedmog razreda piše aforizme pa je samim tim nakon objavljivanja prve zbirke aforizama 2016. godine proglašen za najmlađeg aforističara u Srbiji. Pored pisanja aforizama, piše i pesme, a takođe voli i da crta kada nađe slobodnog vremena. Njegov životni moto glasi: „Prava svrha života jeste posvetiti ga nečemu što će nas nadživeti.“

Kada se rodila ljubav prema pisanju?

Ljubav prema pisanju rodila se 2009,  iskren da budem, ne sećam kada tačno, jer svoj ozbiljniji ulazak u svet umetnosti pamtim po prvoj objavljenoj pesmi u Glasu podrinja. To je možda bio i presudan trenutak u dečaku koji je tada pohađao drugi ili treći razred osnovne škole da nastavi da se bavi pisanjem.

Šta misliš da li se pesnik rađa ili postaje?

Talenat za pisanje se rađa, a pesnik može postati svako ko duboko u sebi oseća da to treba biti. Šteta što najlepša dela na svetu nisu imala prilike da ugledaju svetlost dana, narod dozvoljava da ih kapitalizam u potpunosti zaslepi, a onda kao i sve ostale mrtve ribe imaju samo jednu opciju, a to je da plutaju niz reku. Onog trenutka kad nestane umetnost, nestaće i večnost. Ne smemo dozvoliti da se talentovani umetnici gube sa ove mape, zbog neke trule misli da samo materijalno vredi u jednom društvu.

Koji je tvoj omiljeni pisac/pesnik?

Ne bih mogao izdvojiti omiljenog pisca, volim više žanrova pa mi je samim tim dosta imena interesantno. Ali evo, ovom prilikom ću pomenuti Tolikna kao nekoga ko svojom veštinom nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.

Omiljeno delo? Zašto baš to?

Kao što ne mogu izdvojiti omiljenog pisca, ne mogu istaći i neko delo kao omiljeno. Možda je Proces od Kafke kao sveže pročitano štivo, delo koje će se zasigurno pojaviti u krugu meni najdražih.

Kako si došao na ideju da pišeš aforizme?

To je jedna jako zanimljiva priča. Iskren da budem do osmog razreda nisam ni znao šta su to aforizmi. Tada sam slučajno u kući pronašao knjigu Miroljuba Damnjanovića ,,Aforizmi“. Bio sam oduševljen koliko se toga može reći u jednoj do dve rečenice. Iste večeri, krenuo sam da ih pišem, ako se dobro sećam, na temu 8. marta. Kasnije sam se kao gost pojavio na večeri satire u Šapcu i nakon prvog javnog prezentovanja svi su bili oduševljeni. To je bio vetar u leđa za sve ono što se kasnije dešavalo pa i sam odlazak na Satira fest. Danas ponosno gledam na to što sam u nekoj meri pomerio granice moderne satire i konstantno radim na tome da je promovišem i koliko je moguće dam joj doprinosa u Srbiji.

Da li si zadovoljan radom KLjP-a?

Zadovoljan sam radom KLjP-a. Čast je sarađivati sa takvim timom. Za ovo kratko vreme postigli smo više nego što je bilo ko od nas i mogao da zamisli u početku. Naravno da se time nećemo zadovoljiti idemo dalje. Imamo pravog vođu tima u Srđanu Đuriću za kog garantujem da će postati jedan od najuticajnijih savremenih umetnika na ovim prostorima.

Kako bi definisao svoj položaj u društvu?

Definisao bih ga slobodnim’. To je i jedini uslov za uspeh jednog čoveka. Radim kako mislim da treba, nikome loše ne činim, a to što se danas to karakteriše kao „neshaćen“, ja tu ne mogu ništa. Očigledno da su taj pojam i uveli oni što nemaju širok pogled na svet.

Kultura u Srbiji – komentar?

Ovde je kultura u ozbiljnom problemu. Kapital je izjeda iz dana u dan. Moderno društvo zasniva se na materijalnom i to je rak rana cele priče. Ne vidim neku svetliju budućnost dok se ne desi kataklizma modernog života.

Za kraj, koja je tvoja poruka mladima?

Budite slobodni i drugačiji, neka vas bunt održava u ovim teškim vremenima. Pomozite onome kome je pomoć neophodna, radujte se tuđem uspehu, ali i svom! Malo je potrebno za sreću, ona vam je ispred nosa, samo se vi uporno trudite da je ne vidite.