,,Padale su kiše nad Brestom, Mostarom i Mosnom“
Nerandža, ovako je belešku o Vašoj drugoj pesničkoj zbirci ,,Amanet mosnjanskih kiša“ naslovio novosadski književnik, Miroslav Aleksić.
Posle izlaska zbirke, na društvenim mrežama i književnim portalima osvanulo je nekoliko osvrta kredibilnih književnika o utiscima Vaše zbirke, medju kojima su se izdvojili i književni prikazi Peka Laličića i Kristine Pavlović Rajić.
Kakvi su Vaši utisci o prijemu knjige kod čitalaca?
„Amanet mosnjanskih kiša“ stvaran je godinama unazad, da bih ga prošle godine obelodanila kao svojevrsni dokument svega proživljenog, na jedan suptilniji način.
Ja sam veoma rano počela da čitam i pišem. Sa pet godina već sam pohadjala 1. razred u selu Miroč, gde je moj otac radio kao učitelj. Od tih dana, nekako sam i duhovno i materijalno vezana za svu tu raskoš djerdapskih pejzaža koji su protkali sva moja čula i rezultirali pesmom.
Još kad sam počela sa publikacijom pesama, nisam očekivala ništa specijalno da će se desiti, osim što je meni lično trebala potvrda da mogu pokrenuti život iznova. Od samog početka stizale su potvrde da je upečatljiva poezija koju pišem, a najbitnije je da me je pesma oplemenila i donela mi mnogo toga lepog, od divnih poznanstva s ljudima koji su mi prijali i razumeli moju potrebu za pisanjem.
Moje su pesme naizgled hermetične i možda nisu univerzalno prihvatljive čitaocu ali su autentična ispovest ženske duše. Ja znam da je moja priča slična sudbinama mnogih žena, jer dobijam mnogo poruka na društvenim mrežama.To mi je velika satisfakcija i potvrda da zapisi ne ostavljaju ravnodušnim čitaoca, a u krajnjem slučaju to je i poenta pisanja.
Što se tiče beleški o mojoj knjizi, čini mi se da je gospodin Aleksić najbolje proniknuo u srž moje potrebe da pišem i samim osvrtom na zbirku ulio mi samopouzdanje da istrajno sledim put istine.
Vaše poimanje istine dokle doseže? Odnosno, koliko je autorsko delo vredno ako nije vezano za širi pojam univerzuma?
Svaka napisana pesma je produkt mog trenutnog stanja i osećanja.
Na neki način, čitavo moje bitisanje svelo se na pesmu i u pesmi. Ponekad mi se čini da me nigde i nema stvarno, osim dok pišem.
Nemam potrebu da objašnjavam sebe drugačije osim u pesmi.Niti pratim stilove pisanja koji nisu u skladu sa mojim karakterom. Bogu se obraćam iskreno ali samo kad u svom biću osetim potrebu. Mislim da dela čoveka govore mnogo više od moralisanja.
,,Ako nisi grešan, baci kamen prvi“.
Ova rečenica nekako pristaje uz mene.
Uostalom, vreme će svakako pokazati po čemu će nas pamtiti i postoji li granica u univerzumu.
Ljubitelji poezije imali su prilike da se susretnu s vašom poezijom u bibliotekama u Srbiji ali takodje znam da ste prvu knjigu prezentirali u dvorcu kralja Nikole u Baru, mada se najčešće čitaocima predstavljate na društvenim mrežama. Tu ste počeli sa objavljivanjem i kakvi su vam dalji planovi za prezentaciju zbirki.
Sva euforija od izdavanja zbirke splasnula je zbog Korone i nemogućnosti prezentiranja, ove knjige, za koju sam pažljivo odabirala pesme i saradnike. U Amanetu su se našle sve pesme za koje sam od Književnih klubova i Udruženja dobila nagrade. Zbirka je izašla u zatišju Korone, avgusta 2020. u izdavaštvu zvorničkog ASoglasa koji vodi izvanredni Dejan Spasojević, organizator književnih susreta na Drini. Knjigu su preporučile za štampu profesorke srpskog jezika i književnosti Ljiljana Jarić i Nevena Milosavljević, a ilustracije za koricu i pesme uradio je slikar Milivoj Mirić kao dar za nagradjene pesme na konkursu Književnog kluba ,,Petar Stokić“ iz Bečeja.
Kako će se dalje odvijati put knjige, ostaje da nagadjamo.Jer, glavna promocija koju je trebalo održati u Zvorniku ili Beogradu, nije se ni dogodila zbog Korone.Dogovori za promocije propali su i za smederevsku biblioteku gde sam prošle godine na konkursu SKOR-a povodom Medjunarodnog obeležavanja dana protiv nasilja nad ženama za pesmu ,,Ko to tamo peva“ dobila I nagradu. Čitav splet okolnosti bacio je senku na radost povodom izdavanja zbirke.
Nerandža, vi ste neko za koga je upečatljivo da puštate emocije da ovladaju svakom pesmom.I sami ste rekli da ste u život pustili pesmu kao spasitelja i da često ni sami ne znate kuda će vas odvesti osećanja, jer ih menjate u trenutku.
Pa, da li je to nešto što vas karakteriše i čini autentičnim pesnikom?
Istina je da nisam od onih ljudi koji planiraju i robuju formularima. Tako je i s poezijom, bez obzira koliko je za moj pesnički razvoj možda potrebno da radim na sebi. Nikada se kroz život nisam vodila razumom već srcem, o čemu svedoči i moja trenutna situacija, jer, da sam u odlučujućim potezima više koristila pamet, danas bih verovatno bila materijalno bogatija. Ovako se osećam zaboravljenom osobom na kraju planetarijuma ali ni to me ne ometa da pevam i pišem punom emocijom.
Skoro je vaša knjiga promovisana u sklopu Pesničke razglednice Mosne, u mestu gde živite. To je ujedno bio i jedan od kvalitetnijih kulturnih dogadjaja opštine Majdanpek, o kome se dugo govorilo. Kako ste se osećali medju svojim sugradjanima dok ste reflektovali emocije iskazane u pesmi?
To me je vratilo u mladost, kad sam bila nezaobilazni deo svih priredbi u selu. Vratilo na trenutak, jer u suštini ništa više nije isto kao nekada.Moja uloga nije više koncepirana bezbrižnošću tinejdžera, jer sam majka koja je prošla veoma dug put od te bine, do ove pozornice sad… Ipak je sad velika odgovornost predstaviti svoje stvaralaštvo pred ljudima koji vas odmalena poznaju.
Šta bi mladima koji žele da budu pisci imali da poručite?
Mladost je neobuzdano razdoblje u kome vrlo malo prostora ima za donošenje važnih životnih odluka. Sve u tom periodu odrastanja deluje zanimljivo pa nas često osećaj zavara. Mlad, talentovan čovek, obično je u nedoumici čemu se posvetiti jer želje i ambicije, često nisu u skladu sa vremenom u kome bi hteli u svemu da se oprobaju. Po meni, pisac ne mora biti zanimanje. Dovoljno je imati ljubav prema knjizi, motivaciju u iskazivanju lirsko- proznih zapisa i svakako rasterećenost kako će neko tumačiti vaš iskaz. Raditi na talentima koji vas čine srećnim, jer to je suština životnog poziva.
Kakve su to kiše i amaneti koji su vas inspirisali za naslov zbirke?
O tome bi trebalo pričati veoma dugo, a možda se odgovor sam nameće pažljivom čitaocu. Čitav spektar slika i osećanja utkan je u ovu knjigu koju sam radošću posvetila Poreču, mladosti i ljubavi.
Život je raznolika tkanica na kojoj ne preovladjuje uvek cveće.
Mosnjanske kiše su podsetnik
i zavet mom kraju i mojoj deci,
da me ne zaborave.
Vaša poruka čitaocima i pratiocima portala Pokazivač.
Pokazivač je jedan od prvih portala koji mi je omogućio objavljivanje poezije u rubrici ,,Mesečina“. Sjajan tim koji okuplja mlade stvaraoce i daje prostora kako afirmisanim, tako i anonimnim kreativcima starije dobi. Znači, nikad nije kasno ostvariti poneki san, jer kad odužimo sve životne zadatke, taj mali san budi u nama dete koje se istinski raduje i to je onaj najlepši osećaj čistote.
Na kraju ovog razgovora zahvalila bih se Vama, Zorane, što ste mi omogućili da još pre izlaska prve zbirke, u rubrici ,,Mesečina“, već godinama objavljujem svoju poeziju.
Poželim
Poželim
da se daljinama vežem
za tvoja ramena.
Da zaplovim
do otoka na tvojim grudima.
Da te ljubim
k’o da nikog do sad nisam ni takla,
ni osetila pod košuljom.
Poželim
da ti pišem o nedostajanju, o čežnji.
Zrelost žene ne dopušta grešku, jer
kud bih posle posrtaja
s tim bujukom divote u grudima…;
kad si tudja luka,
a ja tek čamčić bez jedra.
I kako da se usudi srce.
Kako usne da prevale reč,
kad mornar plavih očiju
otiskuje svoj brod.
I samo je pozdrav ptice greda
do palube na kojoj stojiš.
Obale nedostanice blede,
pod olovkom se duša stišće.
Ne mogu ukrotiti srce,
ne smem ni dozvoliti potop.
A, evo tonem
s plavim ametistom na dno…;
jer si tuđa pesma,
a meni Nebo, daleko od očiju.
Vaša Nerandža Nena Kostić
