I noćas, zalud sebe pitam, na kom putu sam te izdao,
Nakon svega, još da te volim, nisam ti priznao.
Priznati neću, ne želim, to srcu mom dozvoljeno nije,
Drugi ti danima plete kosu, a moja duša pije.
Da sam naučio, pročitao ili sazreo brže malo,
Ne bi mi srce sad, samo za očaj znalo.
Na raskršću stojim, prolaznike nemo gledam,
Konačno spreman, smrti da se predam.
Još jedan korak, eto ga tu je, najzad kraj puta,
Zalud ka meni leti, ruka ispod kaputa.
Šta ti je sine, zar si poludeo skroz,
Koja te muka nagna da hrliš pod voz?
Oteh se starčevog stiska, i šmugnuh u mrak,
Ne znaš ti čiča, da mi usud nije uopšte lak.
Rođen u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu,
Zalud sam tražio sreću, prateći cestu.
Ako Bog postoji, neka On mi prašta,
Nemam snage više, o sreći da maštam,
Ako raj postoji, nek’ me pusti tamo, na dan jedan, il’ jedan čas,
Pakao odveć znam vrlo dobro, živeh u njemu, bez nade za spas.
