Rođen u Beogradu u kući pesnika Jovana Ilića, koja je bila pravi književni klub, od ranog detinjstva Vojislav Ilić je počeo da gleda na svet i život očima pesnika. Njegov otac Jovan Ilić imao je za kućne prijatelje sve ljude od pera i pesničke reči. Tu su se okupljali, razgovarali i čitali često ono što su pisali: Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Milovan Glišić, Laza Lazarević, Janko Veselinović, Radoje Domanović, Branislav Nušić i mnogi drugi. Poznati komediograf Branislav Nušić jednom prilikom je kazao. „Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika“. Okružen knjigama i živim piscima, Vojislav Ilić je vrlo rano krenuo pesničkim stazama. Tako se desilo i sa njegova tri brata, ali on kao pesnik ostao najpoznatiji. Duboko u njemu razvijalo se jako osećanje slobode i humanih odnosa među ljudima. Želeo je svet bez mržnje i laži, bez zla i nepravde. Otuda u njegovim ranim pesmama ima traženja nekih predela: „Moja duša od detinjskih dana stremila je u burnome letu u predele zanošljivih strana nekom čudnom, nepoznatom svetu, gde radošću sve živo miriše i večitom harmonijom diše“…
Međutim, od života nije imao mnogo, ni sreće ni vremena. Živeo je svega 32 godine, a to je malo i za sreću i za pesnikovo sazrevanje. Pogotovo što je do svoje petnaeste godine uglavnom ležao na postelji zbog bolesnih nogu. Bilo je to detinjstvo bez igara i neobuzdanih dečijih radosti. Zbog, takve, utamničene mladosti, valjda, veliki broj sumornih jesenjih i zimskih predela u njegovim pesmama.
„Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje, A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni, i niski trščani krov. U dalji, gube se brezi i kruže vidokrug tavni“.
Izvan kuće, u životu, Ilića su dočekala još dva zla. Nenarodna vladavina Milana Obrenovića bila je daleko od pesnikovog osećanja slobode i humanizma. Bezobzirno je zavođen apsolutizam, vladavina jednog čoveka tako daleko od pravednih odnosa u društvu. Tada je kroz stihove plakao nad svojom zemljom i svojim narodom:
„a jeknu li uzvik i kroz polja ova, tužnog roba to je umirući glas!“
Drugo zlo je bila opaka tuberkoloza, koja je prerano odnela mnoge naše pesnike. Nije se mogao redovno školovati, nije uspeo zbog bolesti da završi ni srednju školu. Neko vreme je, kao vanredni učenik, pohađao Veliku školu u Beogradu, ali je svoje obrazovanje uglavnom stekao u razgovoru sa poznatim gostima njihove kuće. Preko tog prijateljstva kći Đure Jakšića postala je njegova žena, izrodila mu decu, ali su rano pomrli i žena i deca. Za njima je otišao, mlad, tridesetdvogodišnji pesnik, suprug i otac, Vojislav Ilić. Nikad nije postigao ono što je najviše želeo – sreću…
