Lako reći, teško sprovesti… Unutrašnji nemir, pa nemir pod kožom čini osećaj napetosti a pojedinac se bori sa sobom ili drugima.
Borba sa samim sobom je teža od one stvarne „borbe“. Taj unutrašnji nemir, čini nas razdražljivim, nervoznim i onda strada obično neko, ni kriv ni dužan, jer se tu zatekao i poslužio nam da na njemu, demonstriramo našu nemoć. Ta nemoć da se odupremo i kontrolišemo, budemo tolerantni i zakočimo na vreme, stvar je svakog ponaosob, urezano duboko u nama. Ipak, spoljni uticaji, imaju svoj deo „odgovornosti“, usled kojih reagujemo, a inače ne bi to uradili.
Ko se to svakodnevno „stara“ da gubimo sebe, postajemo manje osećajni i razumni ? Teško pitanje, i zadire duboko u sve delove društva, od politike one visoke do niske, pa do ljudi u našem svakodnevnom okruženju. Mehanizam odbrane – Da li postoji – zažmuriti pred svima, ignorisati ili se hvatati u koštac i tada svesno sebe iscrpljivati do konačne pobede ili poraza. Eh… Vredi li sve to, naših nerava, mira i ko je sve uspeo da istera na čistac !!
Veliki Andrić je rekao, da sad ne citiram od reči do reči, ali u smislu: Sve su Drine krive, ne mogu se ispraviti ali i ne treba odustati od ispravljanja… Mislim da ovim, možemo završiti ovaj kratki zapis i pokušaj da pobedimo sebe u sebi i budemo više osećajniji i tolerantniji.
