Pod nadahnućem koga uvek ima, a pod okriljem ove prijatne majske noći, sam sa sobom vodim ovaj monolog… Ne, nisam potišten, nisam ni utučen, jednostavno mi došlo da reči, misli i osećaje podelim sa ljudima širokog srca, plemenitih duša i istinskih poznavaoca svega onoga lepog i pozitivnog.
Prevalih pedeset i neku godinu i osećaje koje sada imam, i ispunjenost duše, nisam do sada imao. Uvek sam se pitao: „Zašto spoznaja lepog, korisnog i duševnog nije ranije došla i šta je to sprečavalo“… Da li je u pitanju sredina gde čovek živi, okruženje istim, način života ili svega ima po malo. Neko je odrastao u gradu, neko na selu ali ni to nije toliko bitno da bi čovek našao sebe i učinio da bude koristan i sam u sebi srećan, radostan ili tužan. Prođu tako dani, meseci… I decenije iza nas a ostane seta, zašto to doba nije „bolje“ iskorišćeno da se tako malo grubo izrazim i nije sve onako kako je sada. Upravo to sada što se dešava i taj osećaj, ta ispunjenost duše i lepotom kulturnih sadržaja, dešava se. Iako je dosta godina prošlo, ostaje uvek ono pitanje: „Zašto ovo, nisam ranije osećao, pisao i kulturnije se uzdizao… Zašto se to dešava kad već uđemo u veoma zrele godine života“? Moguće, da je tako život nameštao ili sudbina odredila, da sve lepo, pozitivno, kulturno dogodi se baš sada u ovom životnom trenutku.
Lično se lepo osećam, kao da živim novi i drugi život… Kao da je sve ono do ovoga, bio prazan, promašen i ravan život. Neko sreću dočeka pod stare dane a neko je nikad i ne dočeka. Ja na svu sreću ipak pripadam ovom prvom delu, pa makar došla i u ovoj šestoj deceniji života.
Ovim završavam svoj kratki monolog sa osećajem da sam pronašao sebe, samopouzdanje kao i način kako da ostatak života učinim lepšim i korisnijim.
