– „Dušo, da li me sanjaš… Dođem li ti u san“… ! Često duša, duši postavlja pitanje sa nadom da će čuti potvrdan odgovor.
– Ipak, ne… Nisi mi došla u san ali u san mi dođe Šef sa posla. Nešto je hteo, ali sve kroz maglu ali eto, umesto duše, u san je ušao pretpostavljeni… Inače retko sanjam, skoro uopšte ništa ne sanjam, tj. bar mislim da ne sanjam, ili sanjam a da to i ne znam. Obično ujutru kad ustanem, o snovima ne govorim jer nisu bili ili nisu bili dovoljno upečatljivi da bi ih se sećao. Sanjamo nekad ali i češće iz razloga ako smo nešto taj dan radili, pa bili pod utiskom toga, ili smo nečim opterećeni, pa nam se to pojavi u nekom obliku sna. Ono što je obično, jako i upečatljivo, to nekako ujutru i zapamtimo, a ono što je manje bitno ili nebitno, toga i nema u memoriji.
Sve u svemu, ne volim da razmišljam o snu i da li ću nekog sanjati, jer to me samo opterećuje onda, a naročito kad sanjam nekog koga nisam video „sto godina“ i onda mi odjednom dođe u san. Takav san ne mogu a da ujutru ne zapamtim, ali onda i lična zebnja i pitanje: – Šta će biti danas i kako će dan proteći i da li mi je dolazak dotičnog u san, dobro ili loše ili samo tako i ništa neće se dogoditi –
O onim drugim vrstama snova, tipa, životinja, nekih predmeta i slično, obično poletimo ujutru na net i gledamo značenje toga što smo sanjali i na taj način, opet neki vid zebnje i terećenja u smislu šta će to značiti i doneti nam.
Ne, ne volim da sanjam, niti da me pitaju, pa makar bila i srodna duša, jer kad svane novi dan, ne znamo šta će nas strefiti i ko je kome i kako dobar u snu ili u nekom drugom smeru.
