Nedostatak ljubavi oseća se na svakom koraku. Lepa reč, pažnja, svakako postoje ali i blede nekako tiho, polako u vrtlogu današnjice. Niko nije imun na te pojave, ni bogati ni siromasi.
Svako ima svoje jade i muke ali negde u dubine duše postoji zajednički imenitelj koji spaja i jedne i druge. Nema neko pravilo koga će to „strefiti“. Podjednako su ugrožena deca kako iz siromašnih porodica tako i iz imućnih. Ovi prvi su pod stalnim pritiskom nemanja, jer majke i očevi, trude se da im obezbede minimalne uslove za život i rad. Gotovo nikad nisu kući, rade, muče se i tako deca ostaju bez dovoljno pažnje i ljubavi.
Što se tiče imućnih, tu je problem drugačiji. Sistem „ima se – može se“, ostavlja prostor i široku slobodu svemu dostupnom, te na taj način, svako ide na svoju stranu, niko nikog ne vidi, ne čuje, ne upija… Lepota moći, novac, raskoš čine vid otuđenja od stvarnosti takve dece i porodica, te i na taj način, nema tu mnogo lične sreće a ljubavi najmanje.Kada u porodici nema dovoljno ljubavi, onda deca kada ojačaju, ne znaju šta znači kada ih neko voli. Nemaju tu crtu usađenu i onda odrastu i opet teško se nose i spoznaju da ih neko voli. Druga strana mora da se baš potrudi, kako bi takva lica shvatila da ih neko zaista i istinski voli, iako taj osećaj za njih je bio od detinjstva stran.
***** Po toj tankoj niti, šetamo gotovo svi, samo su nijanse u pitanju koje su skoro nevidljive.
