Vratiti osmeh na lice postaje svaki dan sve teže. Taj jedan mali, obični osmeh postaje nemoguća misija. Toliko je redak, da prosto zavidimo onima koji ga imaju i to ispoljavaju.
Videti prijatelja ili prijateljicu u problemu, sa tužnim licem i suzama u očima ne može vas ostaviti ravnodušnim. Pomoći, saslušati, utešiti, uliti nadu u bolje, je najmanje što se može uraditi… I to malo, ta lepa reč i samo slušanje zlata su vredni. Kada vam je prijatelj i draga osoba u problemu, onda ni Mi, ne možemo se prijatno osećati jer njihova tuga i bol postaju i deo nas. Svako ko ima tu spoznaju položio je ispit ljudskosti i zna da poštuje tuđu nevolju. Dolaze lepi dani, budi se priroda a miris proleća oseća se na svakom koraku. Te lepe dane ili vikend provesti u šetnji negde kraj reke ili biti u parkiću, ili npr. posetiti neki kulturni sadržaj, izložbu i slično, svakako doprineće prijatnom stanju duha, a naša lica postaće svežija, lepša a samim tim i osmeh je tu negde blizu nas… Sve su ovo neke sitnice, koje su za neke manje bitne, ali kad se malo više zagrebe ispod površine, nismo ni svesni koliko nam zapravo boljitka donose i osvežavaju organizam koji vapi za lepom reči, misli… Dodirom…
Svi problemi i nedaće, sva stegnutost i grč na licu uz podršku drage osobe… Prijatelja, polako će nestajati i činiti da se ukupno bolje osećamo a lice… Lice biće opet ono na koje smo navikli iz nekih ne tako davnih vremena koja pamtimo.
