O Lazi Kostiću, manje više sve se zna. Nedavno je isplivao podatak da je ova znamenita ličnost i Doktor pravnih nauka. Doktorska disertacija se razlikuje od današnjih. Naime, njegova teza ima samo 6 stranica iz 10 različitih oblasti sa ukupno 56 rečenica. U današnje vreme doktorske disertacije imaju i po 200 stranica, te su monografskog karaktera i tiču se samo jedne naučne oblasti. Sa ove vremenske distance može se reći da je za to doba od kandidata traženo enciklopedijsko znanje pravne materije, za razliku od savremene, usitnjene pravne nauke.
Rad je odbranjen pred komisijom 1. maja 1866. godine na Pravnom fakultetu u Pešti. Nije poznato kako je tekla sama odbrana, niti koja su pitanja članovi komisije postavljali, niti, kakva se diskusija vodila.
Ispred svoga vremena, kao i po mnogo čemu drugome, Laza Kostić je bio veliki poklonik i pobornik sporta kojim se predano bavio svuda, na svakom mestu i gotovo u svakoj prilici.
„Šajkašku diku, kako su od malena Koviljčani od milja prozvali svog Lazu, kapetanskog sina, koji se, ne znajući šta znači nemati, nije mučio i kuburio poput mnogobrojnih njegovih vršnjaka“ – navodi dr Radivoj Simonović u svojim ‘Uspomenama’ na Lazu kostića, a Milan Živanović domeće opisom o uvek ješnom i otuda gojaznom trinaestogišnjaku, punih i zadriglih obraza – iz tromosti naglo okrupnjalog dečačkog tela prenuo je dr Đorđe Natošević tek pošto se primio profesure i direktorovanja u novosadskoj Srpskoj gimnaziji, jer je, iskoristivši naredbu da se škola mora prilagoditi novim propisima, prvi u vascelom Srpstvu uveo – Telovežbanje i plivanje 1853. – u nastavni program, isprva kao neobavezan, a onda, kao školski reformator, i kao redovni predmet.
Početkom leta 1854, strogi profesor, ocenio je Lazu na tom prvom semestru – nespretan, slab, nepažljiv – ali na kraju drugog semestra, ipak je morao dopisati kako je prilično napredovao i da samostalno pliva u slobodnom Dunavu, mada samo godinu dana ranije u tako nešto nije bio sklon ni sam da poveruje. U to vreme se već odomaćilo pravilo – Što bolji gimnastičar, to bolji đak – čemu je briljantno usvojenim znanjem Kostić mogao poslužiti kao neporeciv primer. Odan usvojenoj navici svakodnevnog vežbanja stekao je izuzetan telesni izgled i naočitost posvećujući im, i dok je studirao pravne nauke u Pešti, mnogo vremena i pažnje. U svojim sećanjima dr Milan Savić navodi:
„Ustajao je dockan (jer je uveče dugo sedeo u kafani), kada je već odavno trebalo biti na dužnosti. Umivao se sav, go od glave do pete, te je u tom „kostimu“ gimnastisao, obično gvozdenim đuladima i čučkajući. Zatim se oblačio natenane, i sve to pri otvorenim prozorima i leti i zimi, na veliki jad komšija preko puta… Najposle, uputio bi se, pri povoljnom vremenu, u dvorište „kod tigera“, da na gimnastičkim spravama provežba ostale jutarnjim vežbama nerazbuđene mišiće. Posle podne je išao u veliku šetnju, najradije oko grada Varadina. Gologlav, sa šeširom u džepu, što lakše obučen, a s nekim buzdovanom ispunjenim olovom, za gimnasticiranje… Leti se kupao u Dunavu. Bio je izvanredan plivač, i ne jedared je preplivao Dunav. Uživao je i u veslanju“…
Manje je poznat događaj koji se zbio u vreme slavlja Šajkaša nakon zauzimanja Sombora u Buni 1848, priređenog zbog proglašenja njegovog oca Petra Kostića za komandanta grada, kada se Laza umalo nije utopio u kanalu kod Vrbasa odakle su ga izvukli zahvaljujući pramenu kose koji je virio iz duboke vode. Sam pesnik navodi da otada još više veruje u mit o moći Samsonove duge kose, ali ova nezgoda posredno ukazuje koja je sva unutrašnja strahovanja morao da pobedi da bi samostalno zaplivao u slobodnom Dunavu.
Svojim vratolomijama izluđivao je i Crnogorce. Jedini koji je mogao da ga prati i saučestvuje beše Simo Matavulj, koji je zabeležio:
„Pošli bi iz kafane u Lokandi preko livada ka „staroj granici“, tj. ka brdu koji vodi do nekadašnje granice katunske i riječke nahije. Do gore bismo se pentrali, ozgo kaskali do na novi kolski put između Rijeke i Cetinja. Onda bismo išli novim putem dobar komat, pa se ponovo pentrali priječicom i vratili takođe novim putem, okupani u znoju. Prešli bismo, otprilike, oko 9 kilometara. Pošto je taj put ličio na cifru 8, Laza ga nazva „osmicom“…
**** Kasniji događaji koji su usledili, dosta su uticali na pesnika, kome ni telesno „satiranje“ nije pomoglo. Potrošenih strasti uzima za ženu somborsku usedelicu, najbogatiju miraždžiku, Julijanu Palanački, koja ga je strpljivo čekala 20 godina. Kostić nastanjen u Somboru sve više se povlačio iz javnog života. Isprva, nekadašnje duge šetnje postaju sve kraće, a večere sve obilnije, ali svi koji su ga videli u samrtnom času – kad smrtnome nije dopušteno da utekne – sa zaprepašćenjem su posvedočili da je na odru počivalo telo atlete sa glavom starca.
///// Tekst sam priredio zahvaljujući Prof. dr Nikolić Dušanu, sa Pravnog fakulteta Novi Sad, bez čije pomoći ovi fragmenti iz života Laze Kostića ne bi bili dostupni široj javnosti.
